Velike Ljubavi

4. ANTONI GAUDI I CELIBAT

Antoni Gaudi je ceo život posvetio svojoj profesiji arhitekte i nikada se nije ženio. Gaudi je imao nordijske crte lica i plave oči. Kao mladić se oblačio u skupa odela, jeo samo u najboljim restoranima, a bio je i čest gost u pozorištima i operama širom Barselone. Ali, mnogi su za njega govorili da je nedruštven, neprijatan i arogantan. Sam Gaudi je priznao da ima plahovitu narav i da je to jedina stvar u životu koju nije naučio da kontroliše. Međutim oni koji su mu bili najbliži govorili su da je veran prijatelj, dobar sagovornik i prijatan čovek.

Neponovljivi umetnik iz Katalonije rođen je 1852. u malom gradiću Reus na obali Mediterana, stotinak kilometara od Barselone. Svoj život, delo i duh je ostavio Barseloni. Odbijao je da govori španski, večno odan Kataloniji koju je retko napuštao.

Najmlađi sin sedmočlane porodice, nakon smrti majke i odlaska braće i sestara ne razdvaja se od oca Francesca i nećake Rose, koji su mu do kraja života bili jedina uža porodica. Pokazujući rano interesovanje za arhitekturu, otišao je 1869/70. da studira u Barselonu. Tokom školovanja na arhitektonskoj školi često je odlazio u biblioteku a od predavanja posebno je pratio psihologiju, istoriju, ekonomiju i estetiku. Nakon diplomiranja počinje da radi kao tehnički crtač i dizajner nameštaja. Jedna od vitrina koju je dizajnirao biva primećena na izložbi u Parizu 1878. od industrijalca Eusebi Guella, koji od tog trenutka postaje njegov stalni klijent i mecena koji mu je omogućio da ostvari sve svoje ekstravagantne ideje. Genijalni Gaudi bio je ozbiljan radoholičar. Puno vremena je posvećivao svom poslu što nije ostavljalo mnogo vremena za privatan život.

Njegova nečakinja Rosa Egea rekla je da njen ujak jednostavno nije imao interesovanja za žene. U mladosti bio je zgodan, ali nespretno stidljiv. Zavoleo je jednu ženu ali je, nažalost, ta ljubav bila jednostrana. Dok je on rešio da joj prizna svoja osećanja, ona je već prihvatila predlog za brak od drugog. Da li je to bio razlog za njegovu frustraciju i celibat. Nema sumnje da ga je odbijanje duboko povredilo.

Ta žena je bila PEPETA MOREU. Gaudi je upoznao 1884. godine u gradu Mataro u zadružnoj tekstilnoj fabrici. Ona je predavala francuski, davala časove klavira i vodila vrtić, a on je gradio stanove za radnike. Imao je tada 22. godine. Oni su se u tom radničkom naselju zbližili deleći socijalističke ideale.

Pepeta je bila već udata. Njen prvi muž bio je vojnik i trgovac u Severnoj Africi. Bio je pijanac i kockar, i bio je nasilan. Ostavio je u alžirskom gradu Oranu dok je bila trudna. Svirala je klavir u kafeu da bi preživela. Bilo je glasina i o prostituciji, ali njen biograf tvrdi da je to samo kleveta mlade slobodoumne devojke koja se našla u teškoj životnoj situaciji.

Uz pomoć roditelja ona se vratila kući u Mataro, gde se rodila njena kćerka, ali je dete umrlo u dobi od tri godine od difterije. Gaudi je često posećivao Moreu u kući njenih roditelja i čekao njen formalni razvod od muža pre nego što će je zaprositi. Ali kada je to dočekao odbila ga je. Iako su delili politička gledišta, odbila ga je zbog njegove društvene nespretnosti i njegove nemarnosti da očisti mrvice iz brade tokom jela. Osim toga, drugi čovek ga je pretekao. Već je pristala da se venča sa građevinskim preduzimačem Džozefom Kabalolom. Gaudi je ostao razoren i ogorčen.

Caballol i Moreu imali su četvoro dece i srećan život zajedno. Kada je Caballol umro, Moreu se udala za bogatog biznismena Džozefa Vidala i otvorila svoju fensi prodavnicu šešira u Barceloni. Postala je uspešna modna dizajnerka. Neko vreme, Gaudi je živeo u istoj ulici i gledao je kako dolazi i odlazi. Pepeta ga je nadživela, umrla je 1938. od Parkinsonove bolesti.

Katalonski arhitekta Antoni Gaudi postajao je sve više i više religiozan kako je stario. Prešao je na vegetarijansku ishranu kako bi poboljšao svoje zdravlje, ali to nije pomoglo njegovom reumatizmu. Ipak, on je proizveo izuzetno modernističku arhitekturu koja je danas svetski poznata.

Posljednjih 20 godina svog života živeo je u jednoj kući u Parku Guell koju je kupio za sebe po savetu svog pokrovitelja Eusebi Guella, koji je živeo u obližnjoj vili. Pobožni, Gaudi koji je živeo u celibatu preselio se u Park Guell 1906. godine sa nećakom i starim ocem.

Gaudijev građevine i arhitektura podsećaju na kosti, korale, semenke, voćke i unutrašnjost školjki. One se sastoje od krivulja izvedenih iz pravih linija. Posmatrao je parabole u potpornim korenima smokava i kaposa i dizajnirao ih u svoje kolone i zidove. Koristio je za svoje projekte spirale, pčelinje saće, paukove mreže i oblik listova magnolije. Četiri krsta na vrhu njegove katedrale izvučena su iz vrhova borova i čempresa. Govorio je: Priroda je velika knjiga koja je uvek otvorena i koju treba da se trudimo da pročitamo. Prava linija je bila za njega nešto veštačko, potpuno izvan sklada sa prirodom. Nepravilni oblici, i mozaici od polomljenih keramičkih pločica dominiraju na skoro svim njegovim zdanjima.

Gaudin stil koji se činio da je na ivici kiča, ipak predstavlja jedinstvenu viziju koju je danas Barcelona prihvatila i pretvorila u ogroman izvor prihoda. Ali to nije uvek bilo tako. Decenijama nakon njegove smrti, njegov rad se gledao sa podcenjivanjem i smatran je nejasno neprijatnim. Casa Mila, jedna od njegovih najvažnijih zgrada, imala je nadimak La Pedrera – kamenolom – jer su lokalni stanovnici mislili da je izgledala kao ružna gomila kamenja.

Skoro sve njegove narudžbe za posao dolazile su od privatnih pokrovitelja ili njegovih veza u okviru katoličkih organizacija. Grad Barselona mu je dao samo jedan posao – dizajn nekih svetiljki. Često je bio u sukobu sa gradskim vlastima zbog njegovih besprekornih kršenja građevinskih pravila. U kasnijim godinama posvetio se isključivo izgradnji svog remek dela, katedrale Sagrada Familia. Gaudijeva zamisao bila je da se Sagrada Familija sastoji od osamnaest kula koje bi predstavljale dvanaest Apostola, Devicu Mariju, četvoricu jevanđelista, a najviša Isusa Hrista. Trebalo je da se sastoji iz tri fasade: fasada Rođenja, fasada Slave i fasada Strasti.

Svakog jutra, pre nego što bi otišao na gradilište katedrale svraćao bi u crkvu. Jednoga dana u junu 1926. na tom putu naleteo je na njega tramvaj. Vozač tramvaja opisao je Gaudija kao „beskućnika koji nije gledao gde ide“. Sramno je da je ostao dugo oboren na ulici bez svesti. Zbog prosjačkog izgleda i praznih džepova bez lične karte jedan policajac ga je odveo u bolnicu za siromahe gde nakon dva dana umire. Sahranjen je na mestu kome je posvetio život, nedovršenoj katedrali Sagrada Familija. Gotovo svi stanovnici Barselone su obukli crninu i zaputili se da odaju poslednju poštu slavnom arhitekti koga je retko ko imao prilike da upozna.

Gaudi za života nije dobio nijedno priznanje. U današnje vreme svake godine više turista poseti Sagradu Familia nego Alhambru ili Prado. Prodavnice suvenirnice u Barseloni su prepune slika Gaudija. Mnogi njegovi radovi se nalaze u centru Barselone od kojih je UNESCO izdvojio osam njegovih zdanja i uvrstio ih u svetsku baštinu..

Gaudin egzotični modernizam, danas svetski poznat, cvetao je u umu doktriniranog katolika koji je imao svoje molitve dva puta dnevno na stolici za klečanje, okrenutoj prema zidu i raspeću iza njegovog kreveta. U monaškom zagrljaju siromaštva bio je pod uticajem uverenja da je taj način života istinski akt ljubavi. Ipak, njegove zgrade su tako ekstravagantne. Ali njegova prava opsesija nije bila linija, nego svetlost. Trijumf je svetlost, svetlost radosti je zadovoljstvo duše – govorio je. Gaudi je želeo da se vernici u njegovoj katedrali osećaju kao da sede u šumi ogromnog drveća, sa svetlom koje se probija kroz grane po bokorima cveća na tlu.