Prošla je 101. godina od Rodenove smrti i mi se njegovoj genijalnosti divimo i danas. Čak i oni koje umetnost ne interesuje preterano čuli su za njegove skulpture Mislioc, Poljubac, Bronzano doba. Kamil Klodel je bila ljubavnica, muza i učenica skulptora Ogista Rodena. Epska ljubav između razapetog i nežnog Augustea i predivne lepotice Camile je fascinantna priča puna života, strasti i tragedije. Njen tužan život je zasenio neverovatan talenat koji je imala. „Pokazao sam joj gde da nađe zlato – zlato koje je pronašla pripada samo njoj“ – su reči Ogista Rodena o njegovoj najdarovitijoj učenici Kamil Koldel. Kada je Ogist uzeo pod svoje ona je imala 18 godina, a on 42. Rodin je bio veliki kreativni podstrek za Kamilnin talenat, a njihova turbulentna veza je doprinela da i njegove skulpture postanu još bolje. Ovo složeno „partnerstvo“ je trajalo skoro 15 godina, dok Klodel nije na kraju rešila da se oslobodi svog mentora. Međutim, veza između ovo dvoje ljudi, čija je strast za umetnost i jedno za drugim bila toliko brutalno intenzivna nije se mogla okončati bez ožiljaka ili se razdvojiti bez preloma. Pošto su se rastali, Kamilina inspiracija je opadala narednih godina, da bi na kraju njena kreativnost tragično nestala.

Osamdesetih godina XX veka poraslo je interesovanje za sudbinu Kamil Koldel, snimani su filmovi i pisane biografije o njoj. Većina tih stvari se ipak zasnivala na njenoj intenzivnoj vezi sa Rodenom. Prošle godine je snimljen i igrani film pod imenom „Roden“ u kome je takođe opisana ova veza.

Iz opusa Kamil Klodel danas je preživelo samo 90 njenih radova. Ostale je ili uništila svojim rukama ili su jednostavno izgubljeni. Čak i ako je uspela da pobegne iz Rodenove senke, jedino što je Kamil uradila je da sklizne u opskurnu paranoju. Poslednjih 30 godina života je provela odsečena od sveta, u psihijatrijskoj klinici.

CAMILLE CLAUDEL je bila skulptor. U to vreme sredinom 19. veka nije bilo lako da žena postane umetnica; ona je morala da se nosi sa moralnim predrasudama, rodnim ograničenjima i dominacijom muškaraca u žirijima pariskog Salona. I ona se morala suočiti sa burnim aferom sa Rodinom. Neki veruju da je to bio razlog njenog postepenog spuštanja u ludilo. Camille je uvek želela da postane umetnik. Pohađala je časove na Akademiji Colarossi, jer prestižnija škola nije priznavala žene. Kada je Rodin primio prve velike narudžbe početkom 1880-ih, okupio je tim pomoćnika da rade zajedno sa njim u njegovom studiju. Camille se pojavila u umetnikovom radnom studiju kao mlada 18-godišnja učenica oko 1884. Čini se da je veći deo vremena radila na teškim delovima, kao što su ruke i stopala za monumentalne skulpture. Dobila je priznanje nezavisnog umetnika pa je između 1882. i 1889. godine redovno izlagala poprsja i portrete ljudi bliskih njoj u pariskom Salonu.

Komplikovana ljubavna priča dvoje skulptora inspirisala je mnoge istoričare na romantične interpretacije. Činjenica je da je ova intenzivna ljubavna afera, koja obuhvata njihov lični i profesionalni život, inspirisala oba umetnika. Rodin je prema njoj modelovao nekoliko skulptura, uključujući i „Camille Claudel sa kratkom kosom i maskom“, „Ja sam prelepa“ i „Večno proleće“, koje su dokaz kakva je strastvena osećanja gajio Rodin za Camille.

Ali postojao je jedan problem. Rodin je bio u vezi prethodnih 20 godina sa

ROSE BEURET (1844-1917) i nije želeo da ona ode. Rose je bila jedna od Rodinovih modela, a njen prvi portret dobio je ime po Geotheovoj heroini, Mignon. Godine 1866. Rodin i Rose dobili su vanbračnog sina, Auguste-Eugene Beuret (1866-1934), budućeg crtača i gravera. U prvim godinama života dete je imalo ozbiljnu povredu glave posle pada kroz prozor i njegove psihičke sposobnosti se nisu razvijajale normalno. Inspirisan njegovim rođenjem, Rodin počinje da crta i vaja dela koja prikazuju decu.

Godine 1871. Rodin putuje u Brisel kako bi obavio jedan dekorativni rad. Rose ostaje u Parizu sa svojim mladim sinom. Kada Rodinova majka umre, Rose se takođe brine o Rodinovom ocu. Godine 1872. njihov sin i otac, koji postaje slep i senilan, ostavljeni su u Parizu kod rođaka i Rose se pridružuje Rodinu u Briselu. Iako su i dalje veoma siromašni, oni uživaju u životu u Belgiji. Ipak Rodin se sa Roseom vraća u Pariz 1877. Oni žive u jeftinom apartmanu sa njegovim ocem i sinom. Godine 1880. Rodinova skulptura je nagrađena na Salonu, koju otkupljuje država. Posle toga se oslobodio put da Rodin ostvari karijeru kao umetnički vajar u studiju koji mu je dodelila država.

Godine 1883. Rodin se zaljubljuje u svoju talentovanu učenicu,

CAMILLE koja prepoznaje svoju šansu da bude podučavana od najtalentovanijeg skulptora svog vremena. Njihova jubavna pisma, pokazuju da su već od jeseni 1883., kad je Camille imala još 18 godina, imali intimnu vezu: „Jutros sam trčao okolo (satima) na sva naša mesta, a da te ne pronađem, smrt bi bila slađa koliko je duga moja agonija. Zašto me nisi čekala u ateljeu, gde si otišla? (…) U jednom momentu osetim tvoju strašnu žensku silu i ne mogu da izdržim da te ne vidim (…) Kakvo ludilo, kraj je, neću moći više radim. Moja zla boginjo, ipak volim te besno (…) Dozvolite mi da vas viđam svaki dan, jer me samo vi možete spasiti vašom velikodušnošću – ukratko, smilujte se, draga moja, i bićete nagrađeni.“ Ove reči već sadrže suštinu drame koja će se razvijati tokom narednih 15 godina. Camille muči Rodina, teži ekskluzivnoj vezi dva ravnopravna partnera, što ostaje nedostižno. Kamil će biti njegov model, njegov asistent, njegova koleginica u umetnosti i njegova ljubavnica, ali Rodin neće odustati od svoje veze sa Rose. Rodin je stvorio neke od svojih najsenzualnijih i najlepših skulptura inspirisan Kamil Klaudel. Rodinova i Kamilina umetnička dela su cvetala, a njihova strast je rasla, što je zahtevalo sve veću posvećenosti od Rodina. U ovom periodu, Rodin stvara seriju skulptura ljubavnih parova, razapetih između očaja i želje, požude i srama, što odražava njegovu „nemoguću“ vezu sa Kamil. Rodin upoznaje Kamil sa najistaknutijim umetničkim krtitičarima u Parizu, koji počinju da podržavaju i njen rad. Pošto je Rodin skoro uvek pita za savet o umetničkim pitanjima, oni deluju kao brat i sestra. Uprkos starosnoj razlici od 24 godine, Camille uspeva da zauzme ulogu starije sestre a Rodin se ponaša kao mlađi, nadareni brat.

Godine 1888. Camillini roditelji, koji su pozvali Rodina i njegovu ženu Rose u njihovu porodičnu kuću, saznaju o pravom odnosu između umetnika i njihove ćerke. Usledila je napetost između Kamil i njene stroge majke i ona mora da napusti kuću. Kamil se i dalje nada da može zameniti Rose, koja jedva učestvuje u Rodinovom društvenom i intelektualnom životu i umesto toga funkcioniše kao neka vrsta domaćice. Rodin, kao član žirija, koristi svoj uticaj da se dodeli Camille nagradu.

Jula 1889. Rodin odlazi na odmor u Španiju zajedno sa Camille. Većina njegovih prijatelja ne zna gde je otišao. Iako Rodin i Rouz još uvijek žive zajedno Rodin malo pažnje posvećuje svom dugogodišnjem saputniku. U tom periodu Rodin već drži pet prostranih ateljea od kojih jedan deli sa Kamilom. Počinje zapošljavanje sve više i više asistenata. Kamila provodi neko vreme u zamku Islett u Touraine, gde je ranije bila sa Rodinom i poziva ga da je poseti: „Monsieur Rodin, ne možete da zamislite koliko je lepo vreme na Islettu. Ako ste veoma fini i držite obećanje, možemo zajedno imati ovaj raj. Bilo bi sasvim slatko ako biste mi kupili kupaću kostim, dvodelni, tamno plavi sa bijelim obrubom. Spavam gola kako bih sebe zamišljala da ste pored mene, ali kad se probudim, to nije isto. PS: I nemoj te me više varati.“ Bez obzira da li je Rodin zapravo imao druge veze sa svojim modelima, ipak je samo Rodinov kontinuirani odnos sa Rose bio izvor njene trajne ljubomore. Postoje priče da je Camille možda ostala u zamku Chateau d’Islette da se oporavi od abortusa.

S proleća 1893. Rodin i Rouz se sele u predgrađe. Rodin instalira svoj atelje na velikom spratu svoje nove kuće i odvaja se od problema i pritisaka pariskih krugova. On uživa u pogledu na reku, bašti, razgovor s komšijama. Za Kamil, koja ne želi da se ograniči na ulogu gospodarice i asistenta, ovo njegovo povlačenje u udaljeni stan sa Rose predstavlja poraz; ona mora konstatovati da ne može da osvoji Rodina. Kamil je 1895. izvajala svoj rad „Zrelost“ koji prikazuje fatalni trougao između Rodina, Rose i sebe, dodeljujući ulogu Smrti Rozi. Ona čuva ovo svoje delo skriveno od Rodina; par nema kontakt tokom dve godine.

Rodin je poslednju prepisku sa Kamilom imao pri kraju 1897. godine.

KLODEL nikada nije živela sa Rodinom, s vremena na vreme osećala je potrebu da zadrži određenu distancu između njih. Na primer, kada se Klodel vratila iz duge posete u Engleskoj, Rodin je bio tako srećan što je ponovo vidi da je potpisao izuzetan „ugovor“ u kojem je obećao da će ona biti njegov jedini učenik i zakleo se da joj bude veran.

Klaudel nije mogla da dobije novac za ostvarivanje mnogih njenih smelih ideja, i zato je bila prinuđena da zavisi od Rodina ili sarađuje sa njim i dozvoljava mu da uzima kredite za njene radove. Rodin je očigledno potpisao niz njenih radova. Ona je takođe zavisila od njega finansijski pošto, nakon što je njen bogati i voljeni otac umro, njena majka i brat nisu odobravali njen način života i puštali je da luta po ulicama kao prosjak. Posle razlaza sa Camille, Rodin je pokušavao da joj pomogne indirektno i uticao je da dobije pomoć od Direktora likovnih umetnosti, koja je kasnije ipak otkazana.

I danas jedan vek kasnije raspravlja se o Rodinovom oklevanju između Rose, koja je konačno pobedila u trci, a Camille, koja je otišla sama da bi ga sprečila da je napusti. Detalji iz životne priče Camille Claudel nagone nas na razmišljanje o ljudskim odnosima.

– Posle 1905. Klodel se ponašala kao mentalno bolesna. Ona je uništila mnoge svoje statue, nestala je iz javnosti dugo vremena, pokazivala je znake paranoje i dijagnostikovana joj je šizofrenija. Ona je optužila Rodina da joj krade ideje i vodi zaveru da je ubije. Njena porodica je 1913. zatvara u azil za mentalno obolele. U bolnici u Vil Evraru (kasnije je prebačena u drugu) je retko primala posetioce. Otac, koji je podržavao preminuo je iste godine kada je hospitalizovana. Majka nije želela da je vidi. Brat Pol je za 30 godina posetio 12 puta. Ono što je najtužnije je da više nikada nije napravila nijedno umetničko delo. Njen život je jednostavno stao. „Užasno je biti napušten. Ne mogu a da ne podlegnem bolu koji me je preplavio“, napisala je 1915. Roden je nastavio finansijski da joj pomaže i napravio je mali fond koji se za njene troškove koristio posle njegove smrti. Kada se u Parizu otvorio muzej posvećen njegovom radu, izrazio je želju da u njemu postoji prostorija Kamil Klodel. Rodenov muzej se otvorio dve godine nakon njegove smrti, ali njegova želja nije bila ispunjena.

Tokom narednih godina, Rodin se preko svoje asistentice, finske vajarke Hilde Flodin, sa kojom ponekad provodi noći, upoznaje sa mladom velškom slikarkom Gvendolinom Džon. Rodin traži od nje da mu bude model i započinje s njom seksualnu avanturu. On je redovno posećuje u njenom stanu, sve dok mu ne dosade tih brzi sati ljubavi i njena emocionalna zavisnost. Tokom njihove veze, Gven mu je napisala preko 2.000 pisama.

U Londonu upoznaje 25 godina mlađu Claire Coudert, koja donosi novu vitalnost u njegove prašnjave sobe. Ona počinje da radi za njega kao impressario i promoviše njegovu prodaju u SAD. Cene njegovih radova naglo se povećavaju, a za nekoliko godina njegov godišnji prihod se povećava sa 60.000 do 400.000 franaka.

Rodin je pri kraju života ostavio državi Francuskoj sva svoja dela a država ga je usred rata ostavila starog i bolesnog sa suprugom Rose u trošnoj kući u Meudonu. Na savet Judith Cladel, Rodin se posle pedeset i tri godine veze, oženio sa Rose Beuret. Venčanje je obavljeno januara 1917. godine. Dan pre venčanja, vodovodne cevi se zamrzavaju i pucaju, tako da je kuća poplavljena. Zbog prehlade, Rodin i Rouz provode svoj medeni mesec pretežno u krevetu, deleći sećanja na svoj zajednički život. Dve nedelje kasnije, Rose umire.

Rodin je i sam bio bolestan pa je i on u novembru iste godine, posle napada gripa preminuo. Zajedno sa svojom suprugom Rose, Rodin je sahranjen u vrtu Villa des Brillants u Meudonu, 24. novembra. Monumentalna statua „Mislioc“ je kraj njegovog groba. Rodinov sin umro je 1934. u svojoj 68-oj godini, od oca je nasledio samo sat.

CAMILLE Claudel je umrla 26. godina kasnije, oktobra 1943. godine, nakon što je u azilu živela 30 godina. U septembru 1943. godine njen brat Paul je bio obavešten o bolesti svoje sestre i sa dosta poteškoća prešao okupiranu Francusku da je vidi, ali nije bio prisutan u trenutku njene smrti ni na njenoj sahrani. Njeno telo je sahranjeno na groblju Monfaveta, u komunalnom delu za umrle iz azila. Danas su gotovo svi radovi Kamil Klodel skupljeni i mogu se videti u njenom muzeju koji se nalazi u gradiću Nožen sur Sen, koji je na 100 kilometara od Pariza.

– Nedavno je otkrivena do sada nepoznata priča između Auguste Rodina i 45. godina mlađe

SIBIL MIGNON COOKK, nakon otkrića serije njihovih ljubavnih pisama. Sibil je bila mlada engleska glumica, koja je imala „divan glas, upečatljiv izgled i duhovit šarm“. Nastupajući pod scenskim pseudonimima „Viola“, „Julia“ ili „Juliette“, Cooke je 1907. godine otputovala u Berlin pre nego što je prešla u Pariz, gde je upoznala vajara, koji je već bio jedan od najtraženijih umetnika u Evropi. Sibil mu je pozirala za niz crteža, gola ili držeći veo. Crteže, koje su sada u Rodinovom muzeju, sačuvao je vajar kada se ona vratila u Berlin krajem 1907. godine. U jednom od Rodinovih pisama adresiranih na Sibil, koje je nasledio njen sin nakon njene smrti 1973., piše: „Oprostite, moja pohotna sećanja ne uspevaju da vas dočaraju; ti divni oblici vaše mladosti u svim njihovim krasotama koji su zahtevali moje obožavanje kao umetnika i čoveka … Ja ljubim vaše ruke i vrlo tajno vaš lepi portret.“ Rodin je svojoj engleskoj muzi poklonio dva svoja dela – crtež mlade žene, verovatno Sibile lično, i gipsanu maketu golog ženskog poprsja i svoje fotografije.

U jednom od svojih pisama Sibil je zahvalila umetniku na njegovim poklonima – To su najdragocene stvari koje imam, napisala je ona. Kad god je Cooke putovala iz Berlina u roditeljski dom u Londonu, ona će zastati u Parizu da pozira Rodinu. Jednog dana, 1909. godine, ručali su zajedno. Cooke opisuje u svom dnevniku kako su utrčali u Duval „kao studenti“. Drugi dan su otišli u kupovinu, a Rodin, tada 68, kupio je 23-godišnjoj ljubavnici svilene čarape, dve bluze, rukavice i šešir. „Bilo je tako zabavno izabrati ove stvarčice“, pisala mu je Sibil.

On joj je odgovorio sa još jednom svojom fotografijom, potpisujući je sa „s dužnim poštovanjem i odanošću“. Oni su se takođe sreli u Londonu kada je Rodin 1913. godine posetio instalaciju bronzanih figura Burgers of Calais. Fotografiju koju je napravio u vrtu kuće Sibilinih roditelja poslao joj je u svom poslednjem pismu, 1917, a ona je tu posetu opisala kao „najsrećniji sati moga zivota“. Oktobra 1917. Cook se venčala sa Robertom Hood-om. Rodin je umro šest nedelja kasnije.

AUGUSTE RODIN je bio francuski vajar. Rođen je 1840. u Parizu, gde je i preminuo 1917. godine. Roden je izvršio revoluciju u skulpturi korišćenjem slobodne forme koja je do tada bila nepoznata. Umeo je da izvaja i realistične skulpture, poput Mislioca, ali i da predstavi senzualnost koja je šokirala savremenike, naprimer, skulptura Poljubac. Trudio se da njegove figure izražavaju emociju svim delovima tela. Sam je prokomentarisao skulpturu Mislilac: „Ono zašto on misli, nije samo u njegovom mozgu, zgrčenom čelu, raširenim nozdrvama i stisnutim usnama, već i u svakom mišiću njegovih ruku, leđa i nogu, u stisnutoj pesnici i zgrčenim nožnim prstima“.

Roden je bio naturalista, više ga je interesovala emocija i karakter nego monumentalnost. Odbacivao je idealizam i apstrakciju tradicija antičke skulpture, kao i dekorativnost baroknih uzora. Iako se smatra tvorcem moderne skulpture, on nije bio revolucionarni protivnik tradicije. Obrazovao se na pariskoj Školi lepih umetnosti i godila su mu priznanja akademske javnosti.

Neke od narudžbina pretvorio je u snažne umetničke kreacije. Grad Kale je naručio skulpturu Građani Kalea koja je trebalo da opiše epizodu iz srednjovekovne prošlosti grada. Roden je ovaj zadatak rešio grupom skulptura koje su postavljene na nivou trga, a ne na pijedestalu. Spomenik književniku Onore de Balzaku je modelovao tako da je spomenik teškim ogrtačem sakrivao telo modela, a modelovanjem lica odražavao pogled u daljinu i trenutak umetničkog razmišljanja. Oba rešenja su se susrela sa neodobravanjem naručilaca, naviknutih na tradicionalne forme skulpture. Najpoznatije Rodenove skulpture su: Bronzano doba, ansambl skulptura Građani Kalea, Kapija pakla, Mislilac, Poljubac, spomenik Balzaku, Ugolino i njegova deca, Adam, Eva i druga dela.

Bio je jedan od najvećih umetnika svoga doba.