Vladimir Iljič Uljanov (Lenjin) uništio je milenijumske temelje Rusije, zemlje velikih prinčeva, kraljeva i imperatora zbog sumnjivih ideja filozofije marksizma. Advokat Uljanov, koji je odlučio da postane revolucionar, kako se zna, prvo se oženio sa Nadeždom Krupskom koju je sreo na ilegalnom skupu revolucionara. Nadežda Nađa Krupska (1869-1939) je u julu 1898. postala supruga V. I. Lenina i ostala sa njim do kraja njegovog života. Posle revolucije bila je sovjetski politički radnik, pedagog i organizator sovjetskog obrazovnog sistema. Rođena je u siromašnom plemstvu, otac Konstantin bio je poručnik, a njena majka Elizaveta bila je guvernanta.

NADEŽDA KRUPSKA je 1887. završila žensku gimnaziju u Petrogradu sa zlatnom medaljom. Godine 1889. pohađala je jednu godinu Bestuževskog kursa u Petrogradu koji je bio jedan od prvih univerziteta koje su žene mogle pohađatii u carskoj Rusiji. Tokom 1890. završila je Viši kurs za žene, a od 1891-96. predavala je na St. Petersburgskoj večernjoj školi za odrasle. Sve vreme je vodila marksističku propagandnu aktivnost.

Godine 1894. srela se sa mladim marksistom Vladimirom Iljičem Uljanovom i zajedno s njim učestvovala u aktivnostima Boračkog društva za oslobađanje radničke klase. U 1896. je uhapšena i posle sedam meseci proterana u Sibir, gde jula 1898, stupila u brak sa Vladimirom Uljanovim (Lenjin). Međutim Lenjin je skoro ceo svoj život živeo pod manjim ili većim uticajem jedne druge žene, ona se zvala

INESE ARMAND.

„Rastali, rastali smo se, dragi! I to mnogo boli. Znam, osećam, nikada više nećete doći kod mene! Prolazeći pored poznatih mesta na kojima smo provodili vreme zajedno, jasno sam shvatila, kao nikad ranije, koliko ste mi značili u životu. Nisam tada bila zaljubljena u vas, iako sam vas puno volela. Sada bih rado ponekad razgovarala s vama, bez poljubaca, – a to nikoga ne bi moglo povrediti. Zašto sam uskraćena za to? Pitate me da li sam ljuta zbog činjenice da ste „propustili“ da se oprostite. Ne, mislim da to niste uradili svojom voljom.“

Ovo je jedino preostalo pismo Inese Fiodorovne Armand naslovljeno Vladimiru Iljiču Lenjinu. Ostala pisma je uništila na zahtev Lenjina. On je već bio vođa stranke i razmišljao je o svojoj reputaciji. A mislila je na njega i nastavila da ga voli. Dalje piše:

„U to vreme plašila sam vas se više od vatre. Želela sam da vas vidim, ali sam osećala kako bi bilo bolje da umrem na licu mesta nego da dođem k vama. Kada bi ste iz nekog razloga otišli do Nadežde Konstantinnove, postajala sam odmah izgubljena i glupa. Uvijek sam bila ljubomorna na hrabrost drugih koji su dolazili direktno do vas i razgovarali s vama. Samo u poslu, u vezi sa prevodima i drugim partijskim stvarima, bila sam malo opuštenija sa vama. Volela sam ne samo da vas slušam, nego i da vas gledam kada ste govorili. Prvo, vaše lice je tako izražajno, i drugo, mogla sam na miru da vas gledam, jer to niste primećivali..“

Lenjin je bio jedan od najpoznatijih ljudi svoje ere. Ljudi su polazili u smrt zbog njega, a posle revolucije gurali se između sebe samo da ga vide jednim okom. Tako popularan, verovatno se dopadao i ženama. Ali samo jedna od njih ga je toliko volela, žudno i nesebično, da ga je slušala u svemu. Na kraju je zato i umrla – Inesa Armand.

„Pa, draga, danas je bilo lepo. Juče od vas nije bilo pisma! Bojim se da moja pisma ne stižu do vas – poslao sam vam tri pisma i telegram. Zar ih niste dobili? U tom pogledu dolaze mi na pamet najlepše misli. Ljubim vas. Takođe sam pisao Nadeždi Konstantinovoj.“

I ovo je možda najinteresantniji pasus u pismu. Ispostavilo se da je supruga Nadežda znala sve o romansi svog muža sa Armandovom i nije se raspravljala povodom toga sa njim, a ni sa njom?

NADEŽDA Krupskaja je bila jedna od žena koja je u zatvoru čekala presudu na izgnanstvo u Sibir. Takvim zatvorenicama dozvoljeno je da se dopisuju sa prognanicima koji su već u Sibiru. Lenin koji je proteran 1897. u selo Šušenskoe, u Minusinskom okrugu u Sibiru, pisao joj je dok je sedela u zatvoru u Petersburgu. Kao što je uobičajeno među zatvorenicima, počeo je da je zove „mlada“. Krupskaja je dobila tri godine izgnanstva i zatražila odlazak kod „mladoženje“ Lenjina u selo Šušenskoe u Sibiru.

Oni su zaista želeli da zaključe samo nešto poput lažnog braka kako bi olakšali sebi život, ali su ostali sjedinjeni zauvek. Krupskaja je 1898. došla kod Lenjina u Sibir sa svojom majkom, Elizavetom Vasiljevnom, pobožnom ženom. Nadežda se nije odvajala od svoje majke. Kao devojka Nađa Konstantinovna bila je prilično lepa. Imala je nežnu belu kožu i bledo blistavo lice. Nije imala nikakvu sujetu ni uobraženost.

Jula te 1898. godine, Vladimir Ilič i Nadežda Konstantinovna su se venčali, iako nisu imali burme. Oboje su imali manje od trideset. Nema razloga za sumnju da je Lenjin bio prvi čovek za Krupsku. U to doba, predbračni intimni odnosi bili su strogo osuđivani. Jednako malo se zna o predbračnom iskustvu Vladimira Iliča. Lenjin je imao smeđe oči koje su uvek izražavale neku misao. Često se šalio. I činilo se kao da čita vaše misli, tako da se ništa nije moglo sakriti od njega. Ali skoro nikada se nije videla nežnost u njegovim očima, čak i kada se smejao.

Nadežda je kasnije napisala: Bili smo mladenci. Čvrsto smo se voleli, u početku ništa drugo nije postojalo za nas.

Svekrvi se sviđalo što joj zet ne pije i ne puši. Ali Vladimir Ilič u privatnoj komunikaciji nije bio lak. Imao je fantastičan osećaj za svrhu i željeznu volju, ali krhki nervni sistem. Brzo se umarao i bio razdražljiv. Spavao je slabo i ujutro bio neraspoložen. I bio je prevelik čistunac, četkao je svoje cipele dok dobro ne zasijaju.

Nisu imali dece. Ceo život Lenjina bio je od mladosti posvećen revoluciji. U toj posvećenosti bilo je oslabljeno njegovo interesovanje za suprotni pol. Ovo je česta pojava u političkoj istoriji. Nije imao vremena za žene. Bio je potreban zaista snažan impuls da se u njemu probude osećanja ljubavi. Taj impuls se desio kada je 1910. mlada revolucionarka

INESSA Armand stigla u Pariz, elegantna, vesela, neobična. Sa velikim hipnotizirajućim očima na licu koje je odražavalo veoma snažnu volju. Čudesno je kombinovala žeđ za revolucijom i žeđ za životom. Ovo je privuklo Lenjina! I to je bilo kao udarac groma. On je imao 39, a ona 35 godina. Lenjin bukvalno nije skidao svoje mongolske oči sa ove male Francuskinje, lepe temperamentne revolucionarke koja je isto tako posvećena revoluciji kao on.

Inessa je rođena u Parizu kao Elizabeth Steffen. Vratila se u Moskvu, gde se udala za Aleksandra Armanda, čiji su se preci nastanili u Rusiji tokom Napoleonovih ratova. Imali su troje dece. Ali brak se brzo raspao, jer se Inessa zaljubila u mlađeg brata svog supruga, koji je bio jedanaest godina mlađi i interesovao se za socijalističke ideje. U to puritansko vreme, Inessa se uopšte nije stidela zbog preljube. Ona nije sebe smatrala raspusnom ženom, ona je verovala da ima pravo na sreću.

Inessa je rodila sina i sa deverom-ljubavnikom, koji je dobio ime Andreja. To je budući kapetan Armand, koji se smatra u narodu za Lenjinovog sina. U stvarnosti, kada je Inessa srela Vladimir Iliča, dečak je već imao pet godina. Inessin muž Aleksandar se ispostavio kao neobično plemenit čovek, prihvatio je Andreju kao svoje dete. Ali romansa je kratko trajala, njen dever-ljubavnik je ubrzo umro od tuberkuloze.

Inessa Armand se zalagala za lične slobode i javno. U Rusiji je to bio najkraći put do zatvora. Zatvarali su je tri puta. Izgnanstvo je služila u Arkhangelsku, odakle je pobegla je u inostranstvo gde je srela Lenjina. Krupskaja je pričala: Inesa, koja je uhapšena 1912. živela je u veoma teškim uslovima, ali to nije smanjilo njenu energiju za partijske aktivnosti. Svi smo bili sretni kad je došla u Pariz. U njoj je bilo puno veselja i vatre. Postalo je udobnije i veselije kada je došla Inessa.

Pošto je izgubila voljenog ljubavnika, Armand je bila otvorena za novu ljubav. Strastna i iskusna, otvorila je Lenjinu novi svet zadovoljstva, koji se ispostavio isto toliko uzbudljiv kao bavljenje revolucijom. Lenjinova svekrva bila je prva koja je sve shvatila. Nadežda je nekoliko puta htela da ode, ali je Lenjin zadržavao. Ostala je, ali je spavala u sobi svoje majke. Bila je već bolesna od Bazedove bolesti, fizički se izmenila i bila vrlo razdražljiva. Kao što to često biva, u njihovom braku nije više bilo ni strasti ni ljubavi.

Sve ovo je išlo na ruku Inese. Da li je bilo zagrljaja, ili se odnos razvijao platonski? Bilo kako bilo, Inessa Armand je postala i ostala jedina prava Lenjinova ljubav. Iako se Lenjin nije povukao od svoje supruge ni u sred romanse sa Inessom, to su bili najsrećniji dani njegovog kratkog života. Ipak, on je zanemario i na kraju odbacio tu ljubav. Da li je smatrao da je ljubav manje značajna od trajnog prijateljstava sa Krupskajom, s kojom je bio ujedinjen zajedničkim idealima, uzajamnim poštovanjem? Ipak, na kraju, ne može se reći da je njegov brak sa Krupskajom bio neuspešan. Vladimir Ilič je cenio svoju ženu, saosećao sa njenom patnjom. I shvatio je koliko je za njega važna lojalnost i pouzdanost Nadežde Konstantinovne, svestrano obrazovane žene. Pomagala mu je u svemu. Vodila je njegovu veliku korespondenciju. Šifriranje i dešifrovanje prepiske sa partijskim drugovima je bio turoban i težak posao. Drugovi su se šalili da je praktični Lenjin oženio Nadeždu zbog njenog kaligrafskog rukopisa.

Moramo odati još jednu počast Nadeždi Konstantinnovoj. Ona i Inessa nisu se svađale zbog čoveka. Naprotiv, postale su i ostale prijateljice. Kažu da je Krupskaja, saznavši za romansu svog muža, bila spremna da ode, da se razvede, kako bi on bio srećan. Ali Lenjin joj je rekao: Ostanite.

Na kraju, Inessa je otišla. Lenjin je pokušao da joj objasni: „Nadam se da ćemo vas videti posle kongresa. Molim vas, donesite mi sva naša pisma (Lenjin je zamolio Inesu da vrati njegova pisma kako bi ih uništio). Ako je moguće, nemojte se ljutiti na mene. Ja sam vam izazvao veliki bol, znam to.“

Romansa sa Inesom se, na ovaj ili onaj način, protezala pet godina, dok Lenjin nije razbio njihovu ljubavnu vezu, ostavljajući samo poslovni odnos. Ali i dalje su nežne napomene neprestano provejavale kroz njihovu prepisku:

„Draga prijateljice! Vaša poslednja pisma su bila toliko puna tužnih misli da ste mi probudili savest i ljutnju na sebe što jednostavno ne mogu da doprem do svojih čula. Oh, želeo bih da vas poljubim hiljadu puta, pozdravim i poželim uspeh i sreću.“

Ljubaznost obe žene Lenjin je iskoristio u punom obimu. Nadežda Konstantinovna je nadgledala njegovu kancelariju i vodila korespondenciju. Inesa je prevodila za njega sa francuskog. Bez obzira koliko je Vladimir Ilič voleo Inesu, mirno ju je slao po Rusiji sa stranačkim zadacima, znajući koliko je to bilo opasno. I na kraju bila je uhapšena. Ali za njega je bila najvažnija borba za politiku i moć.

VLADIMIR ILJIČ LENJIN. Puno je bilo nagađanja o Lenjinovom poreklu. Istina je da je Lenjinova baka po ocu, Anna Groshopf, imala nemačke i švedske korene. A studija o poreklu njegovog dede po majci pokazala je da on dolazi iz siromašne jevrejske porodice. Vladimir Ilič je rođen 1870. godine u Simbirsku (sada Uljanovsk), kao sin Ilje Nikolajeviča, inspektora javnih škola i Ane Smirnove, ćerke trgovca. Vladimir je bio kršten po pravoslavnom obredu. Njegove ocene iz veronauke su bile odlične, kao i u gotovo svim drugim predmetima.

Lenjinov stariji brat Aleksandar je bio obešen zbog planiranog atentata na cara. Samo nekoliko mjeseci nakon što mu je brat pogubljen, sedamnaestogodišnji Lenjin upisao se na fakultet u Kazanju, s kojeg je nekoliko mjeseci kasnije izbačen zbog učešća u protestima. Studije je ipak završio u Sankt-Peterburgu 1891., kao izvanredni student. Tri godine je proveo u izgnanstvu u Sibiru. Prvi marksistički esej Lenjin je objavio 1894., a već sljedeće godine krenuo je na putovanje kroz Francusku, Njemačku i Švajcarsku kako bi upoznao istomišljenike. Kada se vratio u Rusiju, uhapšen je pre nego je objavio prvo izdanje marksističkog časopisa na kojem je radio. Proveo je godinu dana u zatvoru prije nego je poslan u Sibir gdje je upoznao buduću suprugu. Kaznu je odslužio 1900., a sljedećih 17 godina je proveo je u inostranstvu. Lenjin nije bilo njegovo pravo ime. Vladimir Iljič Uljanov je isprobavao više pseudonima pre nego je odabrao Lenjin. To je bila uobičajena praksa među ruskim revolucionarima. Lenjin je postavio Staljina za generalnog sekretara Komunističke partije 1922. godine. Brzo se pokajao što je postavio mladog Gruzijca na tu poziciju. U pismu koje je napisao ruskom kongresu, opisao je Staljina kao „sirovog“ i predlagao da se zameni nekim ko je „strpljiviji, odaniji, obazriviji prema drugovima i manje hirovit“. No veliki revolucionar je ubrzo doživio treći moždani udar, te je izgubio političku moć, što je ambiciozni Staljin odmah iskoristio.

Posle Oktobarske revolucije, Inessa Armand je pronašla mesto u sistemu nove vlade. Posebno za nju u aparatu Centralnog komiteta partije formirana je služba za rad sa ženama. Trenutak je došao kada su se prisni odnosi između Lenina i Armand nastavili. Ovo se dogodilo nakon pokušaja atentata na njega, avgusta 1918. kada su ga dva metka pogodila u fabrici Michelson. Inessa Feodorovna bila je u među malobrojnim ljudima koje je želeo da vidi kada je doveden iz fabrike Mišelson. Možda je, posle sučeljavanja sa smrću, poželeo da vidi osobu za koju je siguran da je uvek uz njega. Lenjin je prošao atentat relativno srećno: njegova povreda nije uticala na razvoj njegove glavne bolesti, ateroskleroze. Imao je suženje arterija koje hrane mozak.

O uzrocima smrti Vladimira Iliča i danas se vode rasprave. Autopsija u januaru 1924. potvrdila je da Lenjin nije bio oboleo od sifilisa. Vladimir Ilič je najverovatnije umro jer je njegovo telo bilo iscrpljeno. Njegovi fizički i neuro-emocionalni sistemi nisu mogli nositi toliko opterećenje. Prvih četrdeset šest godina života, pre nego što se 1917. vratio u Rusiju iz emigracije, živeo je relativno mirno. Nije bio spreman da preuzme kontrolu nad zemljom koja je zapala u haos.

Vladimir Ilič je bio oštar i često ljut čovek. On je omalovažio sve svoje drugove, uključujući i one koje je sam podigao na visoke položaje. I svoje članove porodice je proklinjao. To je bio njegov stil. Ali ljudi koje je proklinjao ostali su njegovi najbliži saborci i pomagači. Imao je obožavaoce – bilo ih je puno, koji su ga idolizovali i oprostili mu sve. Ali intimne prijatelje bliske njegovoj duši nije imao. Osim Inesse Armand.

Nakon revolucije, na kraju radnog dana Lenjin je često posećivao Inessu, pošto je njen veliki stan bio u blizini. Iz pisama se vidi da je zabrinut za njeno zdravlje, i da često razmišlja o njoj. Kao rezultat, njegov odnos sa Nadeždom ponovo je pogoršan. Ona je od ranije imala sve razloge da bude uvređena. Njen muž je zanemarivao i kod kuće i u politici. Nakon toliko godina aktivne borbe za pobedu boljševika, Krupskaja je dobila ne tako značajno mesto zamenika narodnog komesara za obrazovanje. A Inessa je postala najuticajnija žena u sovjetskoj Rusiji. Njene partijske drugarice verovale su da je svoj položaj zaslužila kroz ljubavni odnos sa Lenjinom.

U avgustu 1920. godine Lenjin je pisao Inesi:

Draga prijateljice! Bilo je veoma tužno kad sam saznao da ste prestali da radite i da ste nezadovoljni kolegama oko vas. Mogu li vam pomoći organizovanjem sanatorija? Ako vam se ne dopadne sanatorijum, da li ćete ići na jug? Sergo će organizovati odmor za vas, potrebno vam je sunce. Razmislite o tome. Mnogo vas pozdravljam. – Lenjin je ubedio Inessu da se odmori u Kislovodsku, gde je ona otišla sa svojim sinom. Ali taj put je bio fatalan. Odmor joj nije prijao. Inessa Armand je bila tužna. 1. septembra 1920. zabeležila je u svom dnevniku: Ranije sam znala da svakog čoveka dočekam sa toplinom. Sada sam ravnodušna prema svima. Topla osećanja su ostala samo za decu i za Vladimirja Iliča. Ja sam žena čije srce postepeno umire.

Lenjin je bio zabrinut zbog opasne situacije na Kubanu i naredio da se uspostavi kontakt sa Inesom Armand kako bi ona i njen sin mogu biti evakuisani na Kavkaz.

Napusili su Kislovodsk. Uplašili su se od nemira, a nevolja se srušila sa druge strane. Na Kavkazu Inessa je dobila koleru i umrla. Dve nedelje kasnije, septembra 1920. godine, njen kovčeg je stgao u Moskvu. U stanici Kazan, voz su dočekali Lenjin i Krupska. Na sahrani, u pogrebnoj povorci Vladimir Iljič je hodao sa Nadeždom Konstantinovnom, koja ga je držala pod ruku. Bilo je neobično tužno gledati ga spuštenih ramena i nisko pognute glave.

Posle smrti Inese Armand Lenjinova bolest se brzo razvijala, a i za Krupsku je život postao najgori. Ono što je učinila za svog muža poslednjih godina svog života je podvig. Njene sopstvene moći su bile istrošene. Staljin je napao Nađu, kad je uvideo da je predala Lenjinove napomene Leonu Trockiju. Niko se ranije nije usudio da tako govori sa ženom šefa. Bila je izuzetno uzbuđena, nije ličila na sebe, plakala je i valjala se po podu.

Ali njen suprug više nije mogao da je zaštititi. Lenjinovo stanje se brzo pogoršavalo. Decembra 1922. imao je paralizu desne ruke i desne noge. A u martu 1923. doživeo je još jedan udar, od koga se nije oporavio. Živeo je još godinu dana potpuno svestan situacije u zemlji, ali više nije mogao da utiče. Staljine ruke su bile odvezane… Lenjinov agonija je bila strašna. Osećao se poraženim. Izgubio je Staljina, koji će u potpunosti iskoristiti njegovu smrt.

U ponedeljak 21. januara 1924. umro je Vladimir Iljič u svojoj 53. godini. Na obdukciji je otkriveno da su se karotidne arterije ozbiljno suzile. Neposredni uzrok smrti bio je izliv krvi u mozak. Lenjinova sahrana, šta god sada mislili o njemu, bila je događaj od ogromnog značaja. Posle njegove smrti, Lenjin se pretvorio u politički simbol i moskovsku orijentir. Ljudi su počeli da dolaze u prestonicu na Crveni trg gde je i danas izloženo njegovo balsamirano telo. Njegova supruga Nadežda Konstantinovna Krupskaja ostala je potpuno izolovana i nesigurna sa teškim kamenom u srcu. Živela je gorko do svoje 70-e godine.