Musolini je postao najpoznatiji Italijan dvadesetog veka, i najveći fašista koji je ikada postojao, a onda su 1945. on i njegova ljubavnica Klara, uhvaćeni i streljani, zatim razvlačeni ulicama Milana da bi na glavnom trgu bili obešeni glavama nadole gde su ih prolaznici pljuvali i kamenovali.

O Musolinijevom seksualnom apetitu i danas se ispredaju legende, ali i pišu ozbiljne naučne studije. Jedan od najvećih zlikovaca u istoriji 20. veka iza sebe je ostavio „armiju ljubavnica“, ali je sve to vreme bio oženjen samo jednom ženom… a ona je i te kako umela da zavede red u kući.

Benito Musolini imao je suprugu, nekoliko dugogodišnjih ljubavnica i desetine, možda stotine, ljubaznih obožavateljki tokom svog života

Godine 1914. u Milanu, budući vođa fašističkog pokreta Italije Benito Musolini stupio je burnu vezu sa Austrijankom po imenu

IDA DALSER (1880-1937). Tridesetčetvorogodišnja kozmetičarka je Benitu samo nekoliko meseci kasnije rodila sina, ali je njihova vanbračna veza trajala kratko. Obožavala ga je do te mere da se na jednom putovanju bacila na njega da ga zaštiti od bodeža militantnog socijaliste. Kad je Mussolini osnovao Il Popolo d’Italia, nedostajalo mu je novca pa je Ida prodala sav nakit, navodno dala svoj salon lepote i preselila se iz stana u sobu. Ben joj je zauzvrat obećao da će uskoro doći živeti s njom, ali onda je saznala da je već zauzet. Ida je Benitu za nekoliko meseci rodila sina Benita Musolinija Albina, dok je on bio u borbama u Alpama ležeći u bolnici bolestan od tifusa, Ida mu je došla u posetu i pokazala mu dete.

Benito je morao da odluči – između majke svog sina i svoje devojke Rachele iz rodnog kraja s kojom se zabavljao pet godina. Na kraju u vojnoj bolnici u Trevigliju 1915. održan je službeni obred civilnog venčanja Rachele Guidi i Benita Mussolinija.

Ida je celu stvar izvela pred sud sa zahtevom da otac prizna sina, na što Mussolini pristaje. Ali besna Ida počela se vlastima predstavljati kao supruga Mussolinija, što sud bez papira ne priznaje, ali joj dodeljuje alimentaciju od dvesto lira za dete. Nije popuštala i Mussolini je nije uspeo ućutkati sve dok nije došao na vlast, a tada je uspeo dobiti dijagnozu koja tvrdi da je umobolna pa su je zatvorili u bolnicu u Veneciji. Tamo je i umrla 1937. urezujući njegovo ime po zidovima.

Tako se Duče uprkos dolaska na svet svog prvog naslednika iz usputne veze, oženio sa devojkom iz rodnog kraja po imenu

RAKELA GUIDI (1890-1979). A počelo je u jesen 1909. Nakon što se nekoliko meseci bezuspešno udvarao maloletnoj plavuši Rachele koja je radila u gostionici njegova oca, gde je svima pokazivala „svoja veličanstvena prsa“, odlučio je isforsirati njenu neodlučnost. „Ako me ti ne želiš, bacit ću se pod tramvaj“. Potom je sličan argument upotrebio s Racheleinom majkom: „Vidite ovaj revolver, gospođo Guidi? Ako me Rachele opet odbije, jedan je metak za nju, a pet za mene. Pa birajte!“. Iako se silno trudio dobiti Racheleinu ruku, kasnije je tvrdio da je nije voleo. „Za nju gotovo nikad nisam imao ljubavi. Samo fizčku privlačnost. Jer je bila lepa devojka, sočna, dobro građena i, kako se ono veli, fin komad žene. Ali nikad među nama nije bilo ni razumevanja ni komunikacije.“

Ipak Rakela je bila Musolinijeva dugogodišnja ljubavnica i supruga koja je obeležila ceo njegov život. Benito Musolini i Rakela Gvidi su rođeni na severu Italije u gradu Predapiu. Najpoznatiji ljubavni par predratne Italije se zapravo prvi put susreo kada se Benito pojavio u Rakelinoj školi kao profesor. Uočivši da se radi o neuobičajenom čoveku koji svojom harizmom odudarao od običnog sveta, siromašni otac mlade Rakele je bio protiv udaje za tada siromašnog ali politički aktivnog Musolinija.

Do decembra 1925. godine, par je živeo u građanskom braku da bi se te zime venčali u katoličkoj scrkvi. U ceremonijalnom smislu, Musoliniju crkveno venčanje nije značilo mnogo već je predstavljalo politički akt i pokušaj da se dodvori papi. Musolini je mnogo govorio o značaju porodice i voleo je da prikaže svoju, kao model fašističkog domaćinstva. Imao je petoro dece: Eda (1910), Vitorio (1916), Bruno (1918), Romano (1927) i Ana-Marija (1929), ali je realnost bila takva da i nije mnogo brinuo o njima jer je u isto vreme imao na desetine ljubavnica. Neki istoričari su izbrojali da je italijanski diktator iza sebe ostavio 169 ljubavnica! Kažu da je bio nasilan, da je one koje bi se usudile da ga odbiju uzimao na silu i da je jednom prilikom i sam rekao da žena može da ga uzbudi tek ako je zamišlja kao prostitutku. Rakela je znala detalje o svim Musolinijevim aferama ali se u mladosti nije mnogo obazirala na njih. Čak je i nju uspeo da očara svojim šarmom, do te mere da mu se tokom prvih godina braka obraćala sa Vi, o čemu svedoči intervju koji je 1966. godine dala za magazin Life.

– Moj muž je bio fascinantan ženama. Sve su ga želele. Ponekad bi mi pokazivao njihova pisma. Neke su želele da spavaju sa njim, a neke su ga čak i molile da mu rode dete. To mi je bilo beskrajni simpatično – izjavila je tada Rakela.

Ona je, kako sama kaže, bila blagonaklona prema Musolinijevom „razuzdanom libidu“, mada neki kasniji događaji govore sasvim drugačije. Sigurno je jedino to da je Duče uvek mogao da računa na njenu podršku u političkoj borbi, iako je njoj samoj ona bila potpuno strana. Ironično, vremenom je Rakela postala zabrinuta zbog toga što je Musolini sa sve manjim žarom posmatrao žene, jer su sa manjkom libida stizali i politički neuspesi.

Rakela je, prema rečima svoje ćerke Ede, i u tim traumatičnim trenucima kada je Duče počeo da gubi vlast, znala da uteši svog supruga.

– Vi imate mnogo žena, a ja samo jednu osobu koja me voli mnogo, mog predivnog supruga… ne možete biti srećni u politici … jednog dana stvari krenu nizbrdo – stajalo je u jednom od njenih pisama suprugu.

U svojim intervjuima, ona je govorila da je najveću sreću bračni par Musolini dotakao onda kada su bili siromašni. Rakela je po sopstvenom izboru bila domaćica i nikada nije žudila za raskošnim životom. Prezirala je period kada je bila supruga lidera Italije. Nije volela život u Rimu i odbijala je da živi tamo sedam godina izbegavajući grad po svakom cenu.

Ipak, Rakela je stajala iza svojih principa. Ljudi bliski bračnom paru često su govorili da se Musolini, i pored svega što je radio, plašio svoje supruge. Ostaće upamćeno da ga je Rakela jedne večeri izbacila iz porodičnog doma. Veliki Duče, isti onaj kome su klicale stotine hiljada Italijana, a na stotine žena padale pred njim, bio je prinuđen da svoju večeru dovrši na stepenicama, ispred ulaznih vrata.

Jedan od njegovih bliskih prijatelja je govorio da se Rakela nije mnogo mešala u njegov život van kuće ali je u sopstvenom domu, Musolini osećao veći strah prema Rakeli nego prema Nemcima ili komunistima.

Tokom poslednjih godina svog života, u vreme dok se skrivao širom italijanske socijalističke republike, Musolini je otpočeo ljubavnu vezu sa mladom ženom po imenu

KLARA KLARETA PETAČI (1912-1945), ženom dve godine mlađom od njegove ćerke Ede. Ona je živela u kući koja se nalazila u blizini porodičnog doma Musolinijevih, što je posebno razbesnelo Rakelu. Prema Clarettinom dnevnicima, Musolini je iskazivao prema njoj moćnu potenciju i magnetizam poput bika. Supruga i ljubavnica su se često svađale, a Rakela je na njeno prisustvo reagovala gađenjem. Musolinijev ugled i politička moć su tokom tih meseci bili uzdrmani, pa je i sam Duče pokušavao da izbegne neprijatnosti koje su režirale dve važne žene u njegovom životu.

Rakela se jednom prilikom suočila sa Klarom, na samom pragu porodičnog doma Petači. Ušla je u pratnji roditelja Dučeove ljubavnice, iako su Klarini roditelji prethodono insistirali da ode. Tada je izazvala skandal, zahtevajući da porodica Petači hitno napusti grad Salo, malo mesto na jezeru Garda. Klaru je izvređala, nazivajući je pogrdnim imenima što je izazvalo suze i nevericu Musolinijeve ljubavnice.

U očaju je pokušala da javno pročita Musolinijeva ljubavna pisma što je razbesnelu Rakelu navelo na fizički obračun. Svedoci kažu da su na kraju jedva razdvojili dve pobesnele žene.

U aprilu 1945. vihor slobode se širio Evropom. Znajući da je kraj na vidiku, Musolini je pokušao da pobegne u neutralnu Švajcarsku. Njegov saputnik u bekstvu nije bila supruga sa kojom je proveo 30 godina.

Savezničke snage približavale Milanu, a Nemci povlačili iz Italije, Musolini i Klara Petači, njegova poslednja ljubavnica, uhvaćeni su od strane italijanskih partizana pri pokušaju da prebegnu u Švajcarsku, odakle su planirali da se avionom prebace do Španije. Streljan je „po kratkom postupku“ sutradan ujutru, 28. aprila 1945. u selu Dongo na jezeru Komo, zajedno sa Klarom Petači. Imao je 61 godinu. Beživotno Dučeovo telo bačeno je na pločnik benzinske pumpe na velikom milanskom trgu Pjaca Loreto, na istom mestu gde je godinu dana ranije streljano petnaest pripadnika Otpora. Iživljavanje histerične mase nad leševima Benita Musolinija, njegove ljubavnice Klare Petaći i nekoliko visokih pripadnika režima doživelo je vrhunac kada je mrtvi Duče okačen za noge o nadstrešnicu pumpe. Desetak hiljada ljudi, u erupciji oduševljenja i gneva, najzad je gledalo svog tiranina, unakažene lobanje i obešenog naglavačke. Prisutni američki oficiri, pošto su kamerama ovekovečili „rađanje“ italijanske demokratije, uklonili su tela s Pjace Loreto. Na vest o tome kako je Musolini završio, Hitler je bio užasnut. Naredio je da se u bunker donese benzin da bi njegovo i Evino telo bilo spaljeno da se i njima ne dogodi da ih oskrnave.

Iživljavanje na Pjaci Loreto bilo je u stvari osveta za izgubljene ratove, nacionalno razočaranje, represiju nad neistomišljenicima i za politička ubistva i glad. Krajnji ishod velike Musolonijive avanture bili su bombardovanjem razrušeni italijanski gradovi, jad i beda: na severozapadu zemlje, u oblasti Torina koja je pokrivena poljima pirinča, deo stanovništva se hranio čak i žabama dok je milanska gospoda kilogram svežeg mesa zemljoradnicima plaćala Leonardovim slikama. Višegodišnje ispiranje mozgova usled koga su Italijani umislili da mogu da obnove Rimsko carstvo donelo je svoje prve traumatične posledice istog trenutka kada ih je Musolini poveo u rat. Tragikomični porazi špageti-vojske i iskrcavanje američkih trupa na jug Italije označili su kraj dvadesetogodišnje zablude i pad Dučeovog mita.

Rakela je takođe pokušala da pobegne, ali je uhvaćena blizu mesta gde je pao Musolini. Predali su je saveznicima, koji su je pod nadzorom američkih snaga angažovali kao kuvaricu u jednom zarobljeničkom logoru, odakle je nakon par meseci puštena na slobodu kao „bezopasna udovica“. Rakela se potom zajedno sa ćerkom preselila u Rim. Tamo su u teškim uslovima živele od socijalne pomoci, pre nego što se Rakela konačno vratila u svoje rodno mesto Predapio. Uz dozvolu italijanskih vlasti, 1957. godine Rakela je prenela Dučeove osmrtne ostatke u Predapio, kako bi ga sahranila u porodičnoj grobnici. Ostatak života je provela onako kako je najviše želela – kao domaćica. Vodila je i mali restoran čiji se pogled pružao na lažni srednjovekovni dvorac koji je Musolini izgradio kada je bio na vrhuncu svoje moći. Sve do smrti primala je državnu penziju. Rakela je umrla 1979. godine u svojoj 90. godini.

MARGERITA SARFATI (1880–1961) bila je ljubavnica Benita Musolinija dvadeset godina. Margerita je bila Jevrejka, starija od Musolinija tri godine. Nakon što je 1918. njen najstariji sin Roberto izgubio život u Prvom svetskom ratu i nakon što je ostala i bez muža koji je preminuo 1924. godine, veza sa Dučeom (tad je već bio italijanski premijer nakon Marša na Rim dve godine ranije) postala je javna. Kada je 1912. Margerita Sarfati (1880-1961) upoznala mladog novinara Benita Musolinija bila je ubeđena da je pred njim blistava budućnost. Ova intelektualka iz Venecije počela je da obrazuje i usavršava Musolinija i da finansira njegove novine „Avanti“. Ona nije bila prva: marksistkinja Balabanova, kasnije bliska i s Lenjinom, takođe je radila na formiranju Musolinija. U trenucima sumnje i malodušnosti, kao tokom marša na Rim 1922. godine, Sarfatijeva je Musolinija podsticala i usmeravala.

Kada je Musolini preuzeo vlast u Italiji, Sarfatijeva je bila ta koja je ustanovila i izgradila njegov kult ličnosti i sastavila njegovu prvu zvaničnu biografiju, ukrašenu fotografijama koje ističu fizičku uobraženost i razmetljivost njenog fašističkog don Žuana. Nekrunisana kraljica fašizma, Sarfatijeva je postala Musolinijeva zvanična ljubavnica – on je već bio oženjen – ali je morala da se pomiri i sa drugim brojnim poniženjima: Dučeu, koji je svoj seksualni život započeo jednim silovanjem, uvek su bile potrebne žene i on je neprestano varao Sarfatijevu. Iz jedne od njih, s Fernandom Oss, militantnom ruskom Židovkom, rađa se sin Benito Rebel, kojega nije želeo priznati. Kada se sin kao dvogodišnjak razbolio, Mussolini nije ni trepnuo, a kada je dečak preminuo, Margheriti je priznao: „Ovo mi je veliko olakšanje“.

Margherita će postati daleko najutjecajnija Mussolinijeva ljubavnica, bit će uz njega kroz najturbulentnije godine života – prvo njegov odlazak u vojsku, u Prvi svetski rat (doduše, od dve godine u vojsci, on na bojištu provodi mesec dana, a u rovovima samo nekoliko dana), a potom i teško ranjavanje 1917. Margherita nije napuštala njegov bolesnički krevet. Sledećih će godina Mussolinija ustrajno kormilariti prema poziciji poglavara Italije, a kada se Duče preselio u Rim, a Safratti ostala živeti u Milanu sa suprugom, nastavili su vezu. Godine 1924. umire Margaretin muž i više ništa ne stoji na putu njihovu zajedničkom životu, a Margheritin gotovo službeni status donosi joj počasti: kada uđe u pozorište ili u muzej, mnoštvo se diže da pozdravi miljenicu, kraljica Elena imenuje ju dvorskom damom. Zavadit će ih Hitler. Mussolini se, naime, setio da je njegova priležnica, pre no što je postala fašistikinja, bila Jevrejka. Musolini se pokazao kao pravi nezahvalnik, odbacio ju je i potom proterao iz Italije.

Safratti, autorica Dučeove biografije, odlazi u Urugvaj pa u Argentinu.

Mussoliniju to nije bilo toliko važno, jer je još od 1932. u njegov život ušla žena s kojom će i skončati – Clara Petacci.

KLARA PETAČI (1912-1945) bila je žena koja je do kraja sledila svog ljubavnika-tiranina. Ona je 1932, u svojoj dvadesetoj godini, srela Musolinija dok je preticala njegovog alfa romea na putu između Rima i Ostije. Njena lagana haljina uznemirila je Dučea. Mlada Petačijeva, hipohondrica koja ne jede gotovo ništa osim čokolade i dugo spava s Dučeovom fotografijom pod jastukom, piše mu pisma s poezijom. Stupili su u intimne odnose. Mussolini joj je u palati Venezia stavio na raspolaganje apartman, a ona ga tamo čeka svako popodne tačno u 15 sati. U palatu dolazi na crvenom motorciklu s prikolicom, koji čuvari nazivaju „ljubavnim motociklom“. Benito se potom vraća u vilu Torlonia gde ga čeka supruga Rachela, uprkos tome što su im odnosi gori nego ikad.

Njihova ljubav bila je luda i grčevita. On ju je neprestano varao s drugim ženama. Iako svesna s kime ima posla, Clara od Mussolinija traži vernost. Naravno da to neće dobiti, što joj je otvoreno rekao sam Duče. „S koliko sam ih bio? Prvo vreme kad sam bio u Rimu, u hotelu je konstantno bila košnica žena. Bio sam s četiri na dan. Ideja da bih mogao pripadati jednoj jedinoj ženi bila mi je nezamisliva. U jednom sam razdoblju imao čak četrnaest ljubavnica, i uzimao sam ih jednu za drugom.“

Osim Benitove supruge i brojnih drugih ljubavnica koje je svakodnevno minuciozno organizirao tako da se nikada ne sretnu, Clara se morala boriti i s vlastitom sestrom. Svedoči vozač: „Onih večeri kad bi Clara bila indisponirana, Myriam bi razgaljivala Mussolinijeve noćne sate.

Na dan kada se Italija uključila u Drugi svetski rat 1940. godine, Claretta mu objavljuje da je trudna. No, gubi dijete i njihova je idila tad već gotovo sasvim izbledela. Claru, k tome, javnost prezire kao drugu Dučeovu ženu, zovu je „sponzorušom“ i „malom Pompadurkom“.

Ali ga je Klara slepo pratila. Nazivali su je i „Musolinijeva kuja“. To joj, izgleda, nije smetalo, pa je tako često izjavljivala: „Gde ide gospodar ide i pas.“ U njenom poslednjem pismu, napisanom neposredno pre nego što će zajedno sa Musolinijem biti streljana, u aprilu 1945, mogle su se pročitati i sledeće reči: „Ko voli umire. Sledim svoju sudbinu, a moja sudbina je on.“

Dok su ih vodili na stratište, Clara nije prestajala plakati. Njezin Ben bio je apatičan, pomiren sa sudbinom.

BENITO MUSOLINI bio je fašistički lider, premijer Italije od 1922. do 1925, kada sebi daje titulu „Duče“ (vođa) i proglašava se diktatorom, preuzevši apsolutnu vlast. Stvorio je fašističku državu korišćenjem lične harizme, zabranom radničkih štrajkova, apsolutnom kontrolom medija i progonom političkih protivnika koristeći svoju tajnu policiju.

Kada je završio učiteljsku školu, mladi Musolini je pobegao u Švajcarsku da ne bi služio vojsku; gladovao je i spavao ispod mostova u Lozani dok nije zbog prosjačenja deportovan nazad u Italiju. Prvu slavu stekao je kao briljantan novinar, da bi vremenom postao spretan manipulant komunističkim masama. Odmah na početku političke karijere Musolini je postao lider revolucionarnog socijalizma (robijao godinu dana noseći medaljon s Marksovim likom), a samo nekoliko godina kasnije surovi antiboljševik i tvorac fašizma. I Musolinijev odnos prema crkvi bio je kontroverzan: u ranoj mladosti se isticao kao ortodoksni antiklerikalac, a kada je došao na vlast postao je miljenik pape kome je 1929. čak poklonio čitav deo glavnog grada, sadašnji Vatikan.

Musolini se hvalio da je osvojio stotine žena u životu. Međutim, trebalo je da prođe mnogo vremena da Benito postane uspešan kod nežnijega pola, nije to baš oduvek teklo glatko, čemu je, izvan svake sumnje, ponajviše pridonela njegova filozofija koja se najbolje vidi u rečenici: „Narodna masa, kao i žena, stvorena je da je silujete“. Prvo veće odbijanje dobio je početkom dvadesetoga stoljeća od stanovite Vittorine, sestre svoga školskog kolege. Zavodio ju je polagano, temeljno i nežno, pismima punima žara i buketima ljubičica, ali kada je kucnuo čas da te pripremne radnje konkretizira licem u lice, mladi se Benito naprosto smrznuo. Dočekao ju je pred ulazom zgrade u kojoj je radila, ali je ostao nem. Pokazalo se da je Vittorina imala sreće, jer je otprilike u isto doba, 1901., u svom rodnom selu Doviji Benito Mussolini pokazao dijametralno suprotnu narav svoga ljubavničkog karaktera. Zaljubio se, naime, u svoju mladu komšinicu Virginiju B. i kada je selo jednom prilikom bilo prazno, Mussolini je zaskočio nesretnu devojku. „Uhvatio sam je na stubištu. Gurnuo sam je u ugao, iza vrata, i obljubio sam je. Pridigla se, plačna i ponižena, i izvrijeđala me kroza suze. Rekla je da sam joj ukrao čast. Ne poričem. Ali o kojoj mi to časti govorimo?“

Mussolini je, inače, izgubio nevinost godinu ranije, i to za novac. Prijatelj ga je odveo u Forli, u četvrt prostitutki, a kako nisu imali mnogo novca, javna kuća koju su odabrali bila je, najblaže rečeno, nižeg ranga.

Kao 18-godišnjak (rođen 1883. mestu Dovia di Predappio kao sin kovača i učiteljice) Benito Mussolini planirao je pobeći iz rodnoga kraja. Nakon gimnazije upisuje visoku školu za učitelja. Godine 1902. stvarno se i zapošljava kao učitelj u susednome selu i počinje se oblačiti isključivo u crno, nosi šešir širokog oboda i dugački plašt. Ženama se to sviđa, primetio je. Bežeći od skromnog učiteljskog života (a i moguće regrutacije), Mussolini odlazi u Švajcarsku, gde živi kao lutalica, spava ispod mosta i preživljava od nadničarskih poslova.

Pošto se uklopio među useljeničke sindikaliste, pojavio se 1904. na godišnjici Pariske komune, gde je govor držala Angelica Balabanova, strahovito obrazovana 36-godišnja Ukrajinka, plemkinja poreklom i komunistkinja izborom. Balabanova postaje njegova mentorka, a kada Mussolini nakon dve i po godine samoizgnanstva odlučuje poći natrag u Italiju (1912) izborio se za mesto urednika lista Avanti!, dnevnih novina talijanske Socijalističke partije, ali posao nije prihvatio dok nije dobio garanciju da će mu Angelica biti zamenica..

…

Čim je ušao u skupštinu 1922, naredio je kidnapovanje svog bivšeg partijskog druga Đakoma Mateotija čiji je leš pronađen nakon par meseci u jednoj rimskoj šumi, i to samo zato što ga je Mateoti javno optužio za krađu na izborima i represiju nad opozicijom. Kada su mandate opozicije, koja je napustila parlament, preuzeli njegovi crnokošuljaši, lako je bilo izmeniti izborni zakon, uvesti taksu za neženje (u cilju povećanja nataliteta), kažnjavati urednike medija na osnovu mračnih uredbi o informisanju, zabraniti svaku vrstu organizovanja građana (pod izgovorom borbe protiv masona). Osnovu propagande činili su brojni projekti poput isušivanja močvara, gradnje brzih pruga, osnivanja budućih javnih objekata, uručenja ključeva stanova. Na vrhuncu slave Musolini je neumorno obilazio fabrike, slavio razne godišnjice i delio ordenje zaslužnim borcima. Svestan moći medija, a naročito kinematografije, naložio je izgradnju studija Ćinećita u Rimu i osnivanje filmskog festivala u Veneciji ističući da je sve, pa čak i kamere, urađeno od domaćih sirovina.

Tokom vladavine Musolini je stvorio stanje psihodrame i opsesiju svetskom zaverom protiv Italijana. Njegova pretorijanska garda sprečila je, navodno, čak tri atentata. Svaki od ovih neuspelih atentata dao je povod režimu da pooštri represiju zbog koje se veći deo opozicionih lidera sklonio u inostranstvo.

Ovaj veliki kockar i improvizator hipnotisao je italijanske mase kao niko do tada. Bio je otelotvorenje rimskih imperatora, egocentrični čovek-imidž koji je stalno povećavajući ulog završio kao žrtva onoga što je stvorio, one iste rulje koja mu je klicala na milionskim skupovima