Koja su to svojstva izmišljenih fatalnih zavodnica koja su kadra da proizvedu neverovatnu opčinjenost jačeg pola. Da ih vidimo očima njihovih tvoraca, kao i očima njihovih ljubavnika.

Ana Karenjina – Ana Karenjina, Lav Tolstoj

Da je ona jako lepa i najlepša u visokom društvu Petrograda i Moskve ondašnjeg doba priznaju ne samo muškarci nego i žene iz njene okoline. Blista na petrogradskom balu u crnoj haljini i svi joj se dive. Ima zanosnu liniju glave, vrata i ramena. Ono što je najkarakterističnije u pojavi Ane Karenjine, tajni sastojak njene pojave vidi se u sledećem Tolstojevom opisu Ane koji se, potom, na više mesta u romanu lajtmotivski varira:
U tom kratkom pogledu Vronski zapazi uzdržanu živahnost koja je igrala na njenom licu i preletala između sjajnih očiju i jedva primetnog osmejka koji je treperio na njenim rumenim usnama. Kao da je suvišak nečega toliko ispunjavao njeno biće, da je i mimo njene volje izbijao čas u sjajnom pogledu, čas u osmejku. Ona namerno ugasi svetlost u očima, ali je ova i protiv njene volje sijala u osmejku koji se jedva opažao.

Dakle, reč je o unutrašnjoj i spoljašnjoj živahnosti, o nekakvom suvišku osećajnosti i radosti Tolstojeve heroine.

Klavdija Šoša – Čarobni breg, Tomas Man

Egzotična pojava g-đe Šoša, njen mačji hod, kose istočnjačke oči, predivne ruke, zajedno sa manirima kao što su lupanje vratima, pravljenje kuglica od hleba, povijeno držanje kičme, grickanje noktiju, fasciniraju mladog Hansa Kastorpa.

Madam Šoša skreće njegovu pozornost upravo onim što ga na početku iritira i što dama pristojnog držanja s početka XX veka sebi ne bi smela da dozvoli: treskanjem vratima trpezarije u sanatorijumu. I ostale manire, životne poglede, i privlačnost koju g-đa Šoša ima za Hansa Kastorpa objasniće Tomas Man njenom nemarnošću i slobodom koju joj daje bolest, kako ona sama objašnjava svoje nekonvencionalno ponašanje i svoj pogled na svet.

Ova lepa Ruskinja ima i vaspitnu ulogu, jedna je od Kastorpovih učitelja, njenom pomoći on postaje svestan romantičnog dela svoje prirode.

Bobočka – Povratak Filipa Latinovića, Miroslav Krleža

Plemkinja i nimfomanka, akvamarin plavih očiju, nežne građe, tananih zglobova, sa glavom ruskog hrta. To bi možda moglo biti i drugačije, a da ne promeni suštinu, jer postoji sjajan opis onoga kako Filip Latinović nju vidi, a što je ključno u njegovom doživljaju Bobe:

Ova žena u crnini, na primjer, sa svojom prosedom kosom i akvamarinskim očima, nije lutka! Ona je sigurno jedan živ i krvav čovek! Ona puši kao čovek i njene su kretnje ljudske! Ona je bila ministrovica i upropastila je nekoliko banaka! Govore za nju da je nimfomanka i da je jednoga čoveka strpala u zatvor! Ako netko nije lutka u izlogu, onda o njoj druge lutke iz izloga nikada nemaju dobro mnijenje!

Smelost da se živi punim plućima, divlje i neobuzdano, ono je što Bobu izdvaja iz njene sredine i daje joj kobnu i smrtonosnu privlačnost.

Tatjana – Evgenije Onjegin, Aleksandar Puškin

Uzvišena romantična junakinja: usamljena, iskrena, nenametljiva, setna, verna, ponosna. Ima smelosti da se prva izjasni i pameti da kasnije odbije.

Nebo je puno zvezda sjajnih,
A Moskva puna lepotica,
Ali od svojih druga bajnih
Blistavijeg je luna lica.             
Tako i ona koju ne sme   
Da uzbuni zvuk moje pesme,
Ko uzvišena luna čista 
Sred mladih žena sama blista.

Ema Bovari – Gospođa Bovari, Gistav Flober

Lepa i obrazovana mlada žena, “iskvarena” čitanjem romantičnih i sentimentalnih romana, nezadovoljna svojom sivom bračnom i provincijalnom svakodnevicom. Ovo je čuveni Emin unutrašnji monolog za porodičnom trpezom:

Ali najnesnosnije joj je bilo u časovima obeda, u onoj maloj trpezariji u prizemlju, s peći koja se dimila, s vratima koja su škripala, sa zidovima koji su se znojili, s vlažnim podom; činilo joj se da joj je izneta na tanjiru sva gorčina života, i uz paru od kuvane govedine kao da joj je izlazio iz dubine duše drugi neki dah pun gorčine.

Vrlo je hladna prema mužu koji je obožava i hladna je prema svom detetu. Žudeći za romantičnim avanturama nalik na one o kojima je čitala, upušta se u preljubničke veze sa muškarcima. Međutim, obe njene vanbračne veze završavaju se krahom, ostavljajući joj blato preljube. Na kraju izvršava samoubistvo doživevši finansijski i emotivni kolaps.

Ema Bovari definitivno nije uzoran lik i nije tako ni zamišljena. Ali čak i prema kriterijumima moralne selekcije (jer ona je junakinja, a ne recimo neki drugi Jonviljanin) više zaslužuje da bude predmet umetničke obrade od njenog licemernog okruženja.

Naime, stiče se utisak da su Emini ljubavnici, kao i ostali likovi u romanu, daleko dostojniji prezira od nje, i da je takav okvir priče Flober namerno gradi, stavljajući čitaoce u poziciju da u sebi procenjuju fiktivne ljude francuske provincije: u redu, ona je loša, rđava žena, zavedena lažnim maštanjima, ali kakvi su drugi?

Hasanaginica

Ovde uopšte nemamo telesni opis Hasanaginice, bitno je isključivo ono duhovno u njenom liku, pa je pesma puna tragičnog patosa.

Od prvog strašnog gesta, proterivanja Hasanaginice, pokreće se linija gnevnih, nerazboritih i osvetničkih postupaka na obe strane koja ishoduje njenom smrću. Pošto ju je muž nepravedno oterao, Hasanaginičina porodica je, uprkos njenoj voji, brže-bolje preudaje kako bi dokazali da je ona dobra majka, dobra i u svakom pogledu poželjna žena i osvetili se Hasanagi koji je posredno i njen rod uvredio.

U, za Hasanaginicu bolnoj, sceni darivanja njihove dece, siročadi, gnevni Hasanaga je dodatno surovo povređuje i vređa. Njena je smrt krajnji ishod besmislene borbe povređenih sujeta i časti, sa nizom nadgornjavanja u stilu čija će biti poslednja.

Poslednje je njeno odbijanje da živi takvim životom, odvojena od onih koje voli. I strašan i bespogovoran dokaz da nije srca kamenoga.