Esej o gluposti

Bog zna da nam pouka o gluposti treba, baš sada u ovom vremenu, jer u ovoj

disciplini svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo

Glupost je opasniji neprijatelj dobra nego zlo. Protiv zla možemo protestovati, možemo ga

raskrinkati, možemo ga, ako ustreba, silom sprečiti. Zlo nosi vazda u sebi klicu

samoraspadanja, budući da ostavlja u čoveku barem nelagodu. Protiv gluposti smo

bespomoćni.

Ni protestima ni silom tu se ništa ne da učiniti; razlozi tu ne pomažu; činjenicama koje

protivreče vlastitoj predrasudi jednostavno ne treba verovati – u takvim slučajevima i glupan

postaje kritičar – pa iako su činjenice neizbežne, mogu se jednostavno zaobići kao

beznačajni pojedinačni slučajevi.

Pri tome je glupak za razliku od zlog čoveka sobom do kraja zadovoljan; da, on postaje čak

opasan, budući da se lako razdraži i prelazi u napad. Zbog toga je potrebno više opreznosti

pred glupakom nego pred zlim čovekom. Nikad više nećemo pokušavati razlozima uveriti

glupaka; to je besmisleno i opasno.

Da bismo znali kako s glupošću izaći na kraj, moramo nastojati shvatiti njenu suštinu. Jedno

je sigurno, ona u suštini nije defekt intelekta, nego ljudskosti.

Postoje ljudi izvanredno živahnog intelekta koji su glupi i ljudi veoma tromog intelekta koji su

sve drugo pre nego glupi. To sa preneraženošću otkrivamo u nekim situacijama. Pri tome se

manje dobija utisak da bi glupost bila neki prirođeni defekt, nego, naprotiv, da u određenim

prilikama ljudi postanu glupi, odnosno da se daju učiniti glupima. Opažamo, nadalje, da ljudi

koji žive odvojeno i samotno ređe pokazuju taj defekt nego ljudi i grupe ljudi koji su skloni i

osuđeni da žive u društvu.

Tako se čini da je glupost možda manje psihološki, a više sociološki problem. Ona je

posebna forma delovanja istorijskih situacija na čoveka, psihološka nuspojava određenih

spoljašnjih prilika.

Kad bolje posmatramo stvari, opažamo da svaki jači razvoj spoljašne moći, bilo političke bilo

religijske prirode, udara glupošću veliki broj ljudi. Čini se čak da je to sociološko-psihološki

zakon. Moć jednih ima potrebu za glupošću drugih.

Pri tome se ne radi o tome da bi neke određene – dakle možda intelektualne – moći

iznenada zakržljale i nestale, nego da pod prejakim utiskom razvoja moći čovek gubi svoju

unutrašnju samostalnost te se – više ili manje nesvesno – odriče vlastitog odnosa prema

određenim životnim situacijama.

To što je glupak često puta tvrdoglav, ne sme nas zavesti na pomisao da je on samostalan.

Upravo u razgovoru osećamo da uopšte nemamo posla s njim samim, njim lično, nego s

krilaticama i s parolama koje su njime ovladale. On je u nekom izgnanstvu, on je zaslepljen,

zlostavljen u svom vlastitom biću.

Postavši tako bezvoljnim instrumentom, glupak će biti sposoban za zlo i u isto vreme

nesposoban da prepozna zlo. Tu leži opasnost đavolske zloupotrebe. Tako će ljudi zauvek

moći biti osuđivani na propast.

Zato je svima jasno da se glupost ne može prevladati poučavanjem, nego jedino

oslobađanjem. Pri tome se moramo pomiriti s time da je pravo unutrašnje oslobođenje u

najvećem broju slučajeva moguće tek onda kad se dogodi spoljašnje oslobođenje; sve

dotada mora ćemo odustati od svih pokušaja da uverimo glupaka.

Zato se u takvim prilikama uzalud mučimo kako bismo saznali šta zapravo “narod“ misli,

stoga je to pitanje tako suvišno za one koji odgovorno misle i rade. No, svakako, samo u

datim okolnostima.

Biblija kaže da je strah Božji početak mudrosti (Ps 111, 10), a to znači da je unutrašnje

oslobođenje čoveka za odgovoran život pred Bogom jedino ozbiljno prevladavanje gluposti.

Uostalom, ove misli o gluposti ipak su donekle i utešne. One nam ne dopuštaju da većinu

ljudi držimo u svim okolnostima glupima.

Zaista će sve zavisiti od toga da li vlastodršci više uspeha vide za sebe od gluposti ili od

unutrašnje samostalnosti i razboritosti ljudi.

 

Autor: Dietrich Bonhoeffer (Von der Dummheit)

O autoru

Dietrich Bonhoeffer, protestantski pastor, teolog, filantrop i borac protiv nacizma. Živeo je

između 1906. i 1945. godine. Pogubili su ga nacisti 9. aprila 1945. godine, tri dana pre

oslobođenja Flossenburga, gde je bio zatvoren u koncentracionom logoru.