Manastir Studenica - Poseta Humane One

Kako zajednica udruženja Humana Ona ima široko polje interesovanja i delovanja, tako odlučismo da jedno od naših putovanja bude inspirisano upravo našom verom i tradicijom.

Narod bez vere je kao tikva bez korena.

Humane One nastoje da  svojoj zajednici i širem okruženju, pruže uvid i naprave veće interesovanje zajednice kada je u pitanju  vera,ali i o tradiciji koja je usko vezana za našu religiju, o potrebi za spasenjem duše i življenjem srećnog, smernog i ispunjenog života.

Verujem da svi primećujemo da vreme nekako sve brže teče kako starimo, i da sve manje vremena posvećujemo našoj duši, zbog raznih svakodnevnih obaveza, ali ne smemo zaboraviti da je naša duša upravo ono što nas održava u životu.

Kada dodju oni lepi dani naša se duša raduje, veseli, ali kada dodju oni manje lepi dani naša duša pati, i ako naša duša nije osnažena i nadahnuta duhovnom silom i snagom gubimo volju da se borimo, a tada se razboljevamo i posustajemo.

U narodu je opšte poznat izgovor, „ne idem u crkvu zbog popa“, „oni koji treba da daju primer, oni su najgori“.

Pa i ja sam bila jedna od tih, da budem najiskrenija. Međutim došlo je vreme, kao i kod većine kada doterate cara do duvara, kada se organizam toliko razboli (kada se duša razboli) da jedino što vam ostaje jeste vera u bolje sutra, vera da ćete preživeti još koji dan, vera vera vera.

Tako ja jednog dana sebi kažem, ti ne veruješ u svoju veru zbog bilo kog popa, zbog bilo kojih dela ljudi koji tu veru predstavljaju, ti veruješ zbog sebe. Ti veruješ da će se svakome suditi po svojim delima, pa zašto bih ja onda obraćala pažnju na dela drugih, čak i osuđivala takvo ponašanje, ko sam ja da sudim.

Neka svako čini po svojoj savesti.

Tek kada sam prestala da obraćam pažnju na druge ljude, bilo predstavnike vere ili ljude koji crkve i manastire  obilaze tek onda sam shvatila suštinu.

SLOBODA.

Do svoje 26 godine nisam išla redovno u crkvu, išla sam onako kako kada osetim da treba ili kada je u pitanju neka ekskurzija ili obilazak, više kako bih se divila gradnji i stilovima ikonopisanja.

Tek kada sam spoznala snagu izgovorene reči, a još više snagu misli, počela sam ozbiljno da shvatam i prihvatam molitve. Tada se ceo moj svet okrenuo za 180 stepeni.

Moji odlasci u crkvu na liturgije su bivali potpuno drugačiji jer sam ih tek tada doživela na pravi način.

I verujte, ni sada ne znam i ne shvatam ni polovinu, verovatno do kraja života neću spoznati i doznati sve.

Ali upravo to i jeste poenta vere. Vera nas uči da verujemo i u nešto što nam nije opipljivo i shvatljivo, a naš mozak nas uporno ograničava želeći da zna sve, ama baš sve.

A ako sada udarimo jednu paralelu sa modernim učenjem psihologije, o snazi misli, podsvesti, o kreiranju drugačije vizije o životu, o vizualizaciji onoga što nemamo da bismo to imali, pa zar to nije vera?

Vera nas upravo tome uči, samo što je i ona ukalupljena u neke rigorozne dogmatike i pravila i ne objašnjava nam baš jednostavnim rečima, ali to je suština.

Veruj u sebe i imaćeš najbolju verziju sebe.

Veruj u sreću i bićeš srećan.

Veruj u posao koji želiš i imaćeš ga.

Veruj u ljubav i sve oko tebe postaće ljubav.

Veruj u sjajan život i on će zaista početi da sija.

Veruj da zaslužuješ i bićeš nagrađen.

Samo treba da veruješ.

No da bi verovao na pravi način, da u toj veri ne postoji ni tračak sumnje koji može da poništi tu veru (kao što ste svi, ili velika većina već pročitali iz raznih literatura moderne psihologije) kada sumnjate vi šaljete negativne vibracije i takve se vraćaju i vi ne postižete ono što želite.

Samo kada se postigne MIR, apsolutni mir duše, onda stvari počinju da se menjaju. Onda vi počinjete da se menjate, onda se okolnosti u vašem životu menjaju.

Kada ste mirni i u dobru i u zlu, tada postoje šanse da doživite sve dobro. Ali kada ste mirni samo kada ste srećni a kada ste tužni vi očajavate, to je prvi znak da niste postigli kompletan mir. Mir koji vam je neophdan kako biste kreirali drugu realnost.

Vi ste kokreator, nemojte to nikada zaboraviti.  

Ehhh takooo, predivne li spoznaje i zahvaljujem se sebi što sam dopustila to saznanje da me preplavi, zahvaljujem se svim ljudima koji su mi pomogli da to saznanje počne da živi u meni svojim podrškama.

Iz tih fenomenalnih osećaja i potrebe da i naše okruženje takav osećaj vrati, krenule smo na put obilazaka manastira i razgovora sa monasima i monahinjama, sa širenjem naših spoznaja.

Odosmo do manastira Studenica, ko god nije imao prilike da tamo ode, toplo preporučujemo, ne samo radi manastira, ne radi mošti svetaca, već cele energije koja je baš na tom svetom mestu.

To velelepno zdanje, ograđeno jakim zidinama koje odolevaju vekovima, koje čuvaju naše svetinje, zaista je mesto pred kojim vam zastane dah. Velike krošnje lipa koje zuje prepune vrednih pčelica, omamljuju svojim mirisom. Kada kročite unutra kao da ste zakoračili u drugu dimenziju.

Dvorište je ogromno prostranstvo, u kome se na centralnom delu nalazi manastir a oko njega konaci i prodavnica sa ikonama, svetim knjigama, suvenirima. O manastiru i da ne govorim, toliko lepo da je to neopisivo, nije u pitanju ni da prefinjena arhitektura vizantijsko-raške škole, jednostavno ne može da stane u bilo koje reči, mora da se doživi. Zdanje koje je odolevalo raznim napadima, paljenjima, i nikada nije uništeno, zaista zaslužuje divljenje. Ispred oltarske pregrade nalazi se kivot sa moštima Svetog Simeona (Stefan Nemanja), a sa leve strane počivaju moši Svete Anastasije, majke Svetog Save.

Od 1986.godine Manastir Studenica nalazi se pod zaštitom UNESCO-a.

U manastiru će vas dočekati vrlo ljubazni kustosi koje će vam dati sve potrebne informacije i sprovesti vas do svih delova manastira, ali ukoliko niste prvi put u manastiru, pustiće vas da u miru razgledate, pomolite se i celivate ikone i mošti.

U samom manastiru nije dozvoljeno fotografisanje, ali svuda ispred manastira jeste, pa će i ovaj tekst biti praćen predivnim fotografijama sa ovog svetog mesta.

Zahvaljujemo se svima koji su odvojili svoje vreme za razgovor sa nama, i vrlo ljubaznom prodavcu u suvenirnici koji je zbog nas otključao suvenirnicu i bio veoma strpljiv dok smo birale poklone za naše bližnje i koji nam je davao savete za čitanje svetih knjiga.

Vidimo se uskoro ponovo