Na našem malom vikend proputovanju i obilasku manastira, prvi na našoj isti bio je Manastir Žiča.

Kada smo stigle u Manastir bilo je već pola pet popodne, taman toliko vremena da se slikamo, obavimo kupovinu suvenira i ostanemo na večernoj službi.

U jednom trenutku u dvorštu smo videle monahinju kako udara nečim o neku letvru, na prvu loptu nismo razumele o čemu je reč, ali smo vrlo brzo shvatile, to je u stvari bio poziv na večernju službu.

Malo je reći vaaaaaaaaau, službi su prisustvovale monahinje koje su pevale u stilu vizantijskog pojanja, zaista vaaauuu. Takvo nadahnuće da je to zaista fenomenalno. Sat vremena koliko je trajala služba, nismo osetile ni koleginica ni ja. Služba je bila vrlo dinamična, monahija, čije je verovatno to bilo poslušanje, je palila sveće na ogromnim lusterima na kojima smo mislile da nije moguće zapaliti sveću, ali gle čuda, mala napravica koja podseća na teleskop za krečenje, dugačka metalna napravica sa kojom se palilo i ista takva sa kojom su se sveće gasile. Monahinje su pevale veličanstveno, nadahnjujuće, ma sjajno. Da vam kažem i bilo je puno ljudi, ne zanm da li su to možda ljudi iz okruženja ili turisti kao i nas dve ali velika pohvala. U Manastiru se za vreme službe nije čulo ništa osim pojanja i bilo je divno.

Kada se završilo imale smo priliku da na kratko popričamo sa jednom od čini mi se najstarijih monahinja čije je poslušanje bilo da radi u suvenirnici.

Jako stara ženica, ali neverovatno mladih očiju, pogleda, punih života. Vrlo razdragana ženica, u početku nekako smo obe bile ukočene, ali nas je ona vrlo brzo umesnim šalama opustila. Pričale smo o posetama Manastiru, o trendu, da li u se posete povećale i kakve su tendencije, da li ima više mladih ili starih, pričale smo i o nekolicini žena za koje sam primetila da su iskušenice. Kako je bilo puno ljudi i puno posla za ovu staru monahinju, nismo htele puno da smetamo, ali smo duboko zahvalne na odgovorima koje nam je dala i time nam ulila nadu da se naš narod ipak sve više osvešćuje a pogotovo mladi i deca.

Naravno kako bismo dale podršku i skromni doprinos, nakupovale smo proizvode koje monahinje u Manastiru proizvode, i krenule dalje na put.

Put nas je vodio u Manastir Studenica.