O ljubavnom životu pesnika Stevana Raičkovića se malo zna jer je izbegavao intervjue, novinare je upućivao na svoju autobiografiju „Jedan mogući život“. Međutim, i u toj knjizi privatan život Raičkovića nije mnogo osvetljen. O supruzi Bojani Raičković (devojačko Lazović) rođenoj 1930. u Negotinu malo je zapisano. Preminula je 1979. u svojoj 49 godini. Stevan je do kraja svog života nije prežalio, ali o njoj je malo pisao, čak se ne može naći na Internetu ni njena fotografija. Najdirljivije reči, ne računajući pesme koje joj je posvetio, nalazimo u jednoj fusnoti autobiografije: „Uskoro… iza Skendera Kulenovića… otišla je i moja Bojana… Sećam se da mi je – kad je saznala da je na smrt obolela – kroz suze, koje je inače uvek suzdržavala, rekla: ‘Nisam stigla ni Skendera da ožalim’… Sećam se i toga… da je Kulenović bio sahranjen u novoj košulji… koju mu je Bojana, već mrtvom, za ukop, na brzinu i u poslednji čas, donela iz najbliže prodavnice u Vlajkovićevoj ulici…“

Stevan Raičković do svog poslednjeg nedeljnog popodnevna u 80. godini života (2007) nije uspeo da prežali svoju Bojanu.. „Mislim da je Steva prvi put umro, kada je umrla njegova Bojana“, rekao je Matija Bećković. Uspomene na surpugu Bojanu Stevan je smestio u šest svojih predivnih soneta u zbirci pesama Kamena uspavanka, koje odišu tugom i velikom ljubavlju.

Bojana Raičković, Stevanova supruga, umrla je 26. juna 1979, a ubrzo potom on je otišao u penziju, iz „Prosvete“. Njihov sin Miloš muzičar, već je ranije otišao od kuće, i iz zemlje, prvo u Pariz, a zatim u Los Anđeles.

Raičković je bio veoma vezan za Herceg Novi, nekoliko decenija sve do smrti supruge 1979. provodio je u njemu svake godine po nekoliko meseci (kupio je 1965. stan iznad Tople). Dolazio je početkom jula a odlazio krajem avgusta, a od smrti supruge Bojane, dolazio je u septembru. Njegovo neveliko dvorište bilo je sabiralište njegovih prijatelja Matije Bećkovića, Milića od Mačve, Zuke Džumhura, Radomira Konstantinovića, Branka Ćopića, Dušana Kostića, Mihajlo Lalića, Branka Subotića i dr. U Novom se zatekao i u septembru 1991, u vreme kada su u blizini počinjala vojna dejstva. (M. Maksimović)

Raičković je bio malorek, ćutljiv, uvek nekako odmaknut, izdvojen, markantan, često tmuran, već svojom fizičkom pojavom gotov pesnik. Jednom smo zajedno otišli u Krčedin, do njegove ribarske kućice u kojoj pre toga nije boravio godinama. Otključao je zarđalu bravu, izneo stolicu, seo licem prema suncu, nekoliko koraka od Dunava, i potonuo u misli. Poslednji put video sam ga kroz izlog restorana hotela Slavija. Sedeo je sam za stolom, zamišljen. Mahnuo sam mu. Nije me primetio, zagledan u neku svoju unutrašnju tačku. (M. Pantić)

Preminuo je u nedelju popodne. Sve svoje rukopise je spalio, tako da je uz njegovu samrtničku postelju ostala samo fascikla sa rukopisom za knjigu o njegovim sećanjima i razmišljanjima o Crnjanskom kao pesniku kome se neizmerno divio.

Sahranjen je Novom groblju u Beogradu. Od velikog pesnika i akademika Stevana Raičkovića (1928-2007) oprostili su se najbliži – sin Miloš, unuci Adam i Ana, snaha Mivako, njegovi verni prijatelji, pesnici i čitaoci. A u ime pesničke porodice oprostio se pesnik i prijatelj Matija Bećković.

– Ne tuguje samo Beograd za jednom od najraskošnijih ličnosti koje su u njemu koračale nego i Neresnica i Senta i Tisa i Subotica i Herceg Novi i Podgorica i svuda rasuta, znana i neznana pesnička porodica – rekao je Bećković.

Dugačka povorka, uz zvuke „Kamene koračnice za večnost“, ispratila je pesnika do porodične grobnice, u kojoj će počivati pored supruge Bojane. Na večni počinak spušten je uz stihove njegove „Kamene uspavanke“. Izgovorio ih je glumac Gojko Šantić.

Raičković je objavio oko dvadesetak zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prve stihove napisao je 1942., kao 14-godišnjak, u kruševačkoj bolnici pod Bagdalom, gde se lečio od trbušnog tifusa. Rat je Raičkovića zatekao u Subotici kao učenika drugog razreda gimnazije, odakle je sa porodicom otišao najpre u Podgoricu, pa u Beograd, zatim u Veliko Gradište, a posle Kruševca i u Smederevo. Svoju prvu pesmu objavio je na zidnim novinama u smederevskoj gimnaziji. Kad je posle rata nastavio školovanje u Subotici, Raičković je u početku svakodnevno bežao sa časova i pisao pesme u palićkom parku. Svoju prvu pesmu objavio je 1945. u Hrvastkoj riječi. Tog dana došao je, kao i obično, gotovo praznim tramvajem sa svoje „daleke periferije“ do centra Subotice i tu, na prvom kiosku, sav novac koji je imao potrošio za tri primerka novina. Maturirao je u Subotičkoj gimnaziji, i to veoma uspešno. Njegov maturski rad bio je uvršćen među deset najboljih u Vojvodini, što ga umalo nije „odvuklo“ u novinarstvo!

Ali, Stevin životni i književni put vodio je, ipak, ka Beogradu, u kome je 1947. upisao Filozofski fakultet (grupa Jugoslovenski jezici i književnost). Njegove studije bile su obeležene oskudicom. Čekaonica železničke stanice bila mu je jedno vreme „studentski dom“. Kaže da su ga od fakulteta u to vreme više zanimale ulice, parkovi i brojni šaroliki svet koji se po njima motao. Od rane mladosti je radio, najpre u Radio Beogradu (1945-1959), potom kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta“ (do 1980). Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. godine.

Stevan Raičković bio je lep i visok čovek, gospodskog držanja. Njegovi savremenici pamtiće njegov stav i hod centrom Beograda. Svakodnevna staza, kojom je on išao na posao, šetao, sretao saputnike, smišljao i pamtio reči, rime, stihove – bila je od Ulice Svetoga Save i Slavije, duž Kralja Milana gde mu je bila Srpska književna zadruga, preko Terazija, do Čika Ljubine gde je bio zaposlen u „Prosveti“, i do Knez-Mihailove, gde je bio član SANU.