Zašto imamo potrebu da budemo u pravu
Mnogi ljudi veruju da je njihov način razmišljanja jedini dobar. U korenu je nesigurnost, a posledice opasne jer se udaljavamo od bližnjih i uskraćujemo sebi mogućnost napredovanja.
Stara izreka kaže „Želiš li da budeš u pravu ili srećan?“
Ali, za neke ljude nema veće sreće nego kad čuju: „U pravu si“. Možete ih hvaliti, davati komplimente, laskati, ali te tri čarobne reči su istinska muzika za njihove uši. I ništa ne vredi što će u toj muzici verovatno uživati sami jer će se i njihovoj najbližoj okolini u nekom trenutku smučiti život sa večitim pametnjakovićem. To je onaj čiji je način života,razmišljanja, ponašanja jedini ispravan. Onaj koji poseduje odgovore na sva pitanja. Onaj koji se nikad ne izvinjava jer ne greši, koji će nekad raditi i na svoju štetu samo da bi dokazao da je u pravu.
Ako se kao i Ivo Andrić pitate „kako se ne zamore da stalno budu u pravu, uvek i u svemu”.
Treba da se stavite u njihovu kožu, a ona je obično tesna.
Prema rečima psihologa, „biti u pravu“ ima za svrhu da nas prikaže u pozitivnom svetlu, bilo kao inteligentne, obrazovane, dosledne ili razumne osobe.
Sasvim je normalno da želimo da budemo viđeni na ovaj način, ali zahtevanje da se po svaku cenu prikažemo tako jeste znak nesigurnosti. Potreba da uvek budemo u pravu često proizilazi iz straha da će nas drugi videti kao slabe i da nas neće poštovati ukoliko vide da smo napravili grešku.
Malo je verovatno da se to desi, ali je gotovo izvesno da će, krenemo li „pravim“ putem, nastradati naše veze sa drugima. Jer, ako smo mi u pravu, druga strana greši. Ako smo mi pobednici, druga strana je poražena, a to nije baš sjajna osnova za stvaranje kvalitetnih veza.
Bez obzira na to čije mišljenje je bliže istini, ukoliko pokažemo da nam je cilj da izađemo kao pobednik rasprave, druga osoba će se osećati kao naš suparnik. Tada prestaje da bude bitno o čemu se zapravo raspravlja i počinje odmeravanje snaga, a sukob je onda verovatna opcija, pa dolazi do ozbiljnijih svađa.
Moguć je još jedan ishod, nije isključeno da jedna osoba otpiše drugu i prekine raspravu, tako što će zaključiti da ona nije dovoljno vredna čim ne deli njeno mišljenje. Time ne dolazi
do otvorenog sukoba, već suprotno – do zatvaranja međusobne komunikacije. Možda na kraju rasprave izađemo kao pobednici, ali gubimo sve ostalo – prijatelje, partnere i mogućnost da se razvijamo. Jer kada nam je cilj da pobedimo, a ne da naučimo i napredujemo, zapravo smo poraženi.
Lični napredak se dešava kada uvidimo da naš stari način funkcionisanja nije delotovoran za sve situacije u životu i usvajamo novi koji donosi bolje rezultate.
Ukoliko smo uvereni da ne postoji bolji način razmišljanja od našeg, samo ćemo stagnirati. Takođe, lišavamo sebe znanja o životu oko nas.
Izvor: novosti.rs